Demokratska Narodna Republika Koreja (DNRK) testirala je svoj prvi projektil 1993, ali je od 2016. predsednik Kim Džong-un ubrzao tempo sa deset raketnih testova i tri navodna nuklearna testa u roku od dvadeset meseci. Ovaj ubrzani progres propratili su spektakularna vojna parada, televizijski prikazi projektila i tenkova (15. aprila) i pretnje da će sravniti sa zemljom i američke gradove na kopnu i Gvam, američki „trajni nosač aviona“ u Pacifiku. Projektil koji je testiran 14. septembra leteo je 3700 kilometara pre nego što je pao u more, čime je dokazao da Gvam više nije izvan domašaja. Međutim, bio je oprezno usmeren dalje od ostrva, pa su samo ljudi u Japanu mogli čuti sirene koje su upozoravale na njegovo preletanje, koje bi, u slučaju da je zakazao, ugrozilo njihove živote. Predsednik Donald Tramp odgovorio je na ovu provokaciju baražom tvitova i obećao da će se Pjongjang suočiti sa „vatrom i besom kakvu ovaj svet nije video“ (8. avgust); upozorio je Kinu, koju vidi kao suviše popustljivu prema Severnoj Koreji, rekavši da Sjedinjene Države razmatraju „prekid trgovine sa bilo kojom zemljom koja ima posla sa Severnom Korejom“ (3. septembar); a poručio je i Južnoj Koreji da strategija „popuštanja“, koju je usvojio novi predsednik Mun Džae In, nije uspela (3. septembar).
Tramp više nije spreman da se sastane sa Kim Džong-unom „pod pravim uslovima“. Umesto da iskoristi svoje obraćanje Ujedinjenim nacijama 19. septembra da pozove na mir, Tramp je zapretio da će „u potpunosti uništiti“ Severnu Koreju ako bude napala teritoriju Sjedinjenih Država ili njenih saveznica (u međuvremenu su najavljene i nove sankcije). Ministar spoljnih poslova Severne Koreje, Ri Jong-ho, na to je odgovorio tvrdnjom da bi DNRK mogla da testira hidrogensku bombu, što bi mogla biti „najveća eksplozija u Pacifiku“ (Agencija Jonhap, 22. septembar). Priča se da američki stručnjaci i Pentagon razmatraju scenarije za potpuni, ograničeni, preventivni ili odbrambeni rad, pa čak i ciljani napad na Kim Džong-una, iako su priznali da su „sve te opcije loše“. (Čak i Trampov bivši strateški savetnik Stiv Benon, koji i nije neki pacifista, smatra da „ne postoji vojno rešenje“.)
Južnokorejci, izuzev nekolicine tvrdih konzervativaca, isuviše dobro znaju posledice vojnog rešenja da bi ga podržali. Mun Džae-in je pristao na razmeštanje američkog protivraketnog sistema odbrane THAAD (Terminal High Altitude Area Defence), što je isprva obustavio kad je postao predsednik u maju. Ova odluka je ubrzala trku u naoružanju. Međutim, zahtevao je da Tramp ne preduzima nikakve mere pre nego što se posavetuje sa njim. Prema jednom višem zvaničniku južnokorejskog Ministarstva za ujedinjenje, vlada razmatra da pošalje osam miliona dolara pomoći Severnoj Koreji posredstvom međunarodnih organizacija. Mun govori o „pristupu na dva koloseka“ – pritisak plus razgovor – mada je izgubio na kredibilitetu kada je usvojio američku viziju.
“On je u pogrešnom vozilu”
„Mun je na vozačkom sedištu ali u pogrešnom vozilu“, rekao je Park Sun-song sa odseka za Severnokorejske studije pri Univerzitetu Donguk u Seulu. Park je uveren da bi Mun trebalo da pritisne Vašington da prestane sa svojom sve-ili-ništa politikom, budući da ne postoji šansa da Kim Džong-un bezuslovno kapitulira.
Začudo, lideri Severne Koreje su izgleda zabrinuti da bi Amerika mogla da krene u invaziju s ciljem rušenja onoga što je Tramp nazvao „odmetnutom državom“. Za njih je nuklearno naoružanje jedina odbrana od američke vojne sile, što podupiru argumentom da je Amerika mogla da uništi Irak (ne pitavši UN za dozvolu) upravo zato što Irak nije raspolagao nuklearnim naoružanjem, ali da mora da pregovara sa Iranom zato što je Iran na korak od toga da napravi bombu. Libija je prekinula svoj nuklearni program 2003, kada je obećala da više neće biti država sa margine. „Ali znamo kako se to završilo“, anonimo je izjavio jedan Severnokorejac. „Nemamo nameru da prosto odustanemo posle toliko podnetih žrtava.“
Problem nije od juče. Kako ukazuje američki istoričar Brus Kamings, „jedva da iko ističe da je Amerika bila ta koja je uvela nuklearno oružje na korejsko poluostrvo 1958“. pet godina nakon Korejskog rata (1950-1953) i manje od petnaest nakon Hirošime i Nagasakija. Trka je počela: DNRK, diskretno i uz pomoć Sovjeta, nabavlja neophodnu tehnologiju, uprkos tome što je potpisala međunarodni Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja (…)
