Hiljadu devetsto devedeset i osme, po ko zna koji put, ruska ekonomija teško da je bila izvor dobrih vesti. Pad cene nafte i nestabilnost rublje ugasili su ionako slabu nadu za preokretom ekonomske propasti koja je trajala već deceniju.
Liberalna „šok terapija“ koju je uvela vlada Jegora Gajdara početkom 1992. nije mogla da ispuni svoje obećanje i transformiše etatističku ekonomiju Sovjetskog saveza u kapitalistički sistem zapadnog tipa. Iako je tačno da su prazni rafovi iz poslednjih godina Sovjetskog saveza bili ponovo popunjeni, za to su delom bili zaslužni pad potrošnje i ogroman priliv stranih proizvoda. Iako se rublja stabilizovala nakon hiperinflacije iz 1992-1994, ona u tom periodu pokriva samo mali deo ekonomskih aktivnosti – ostale transakcije obavljaju se u dolarima, a oko 70% industrijskih i poljoprivrednih proizvoda menja se po principu trampe.
Vojno-industrijski kompleks u koji se najviše investiralo bio je osnova ekonomije SSSR-a. Prema analizi Andreja Nečajeva, ministra ekonomije 1992-1993, „Odluke donesene u periodu 1991-1992 dovele su do trenutne situacije: veoma duboke budžetske i finansijske krize, pada proizvodnje, smanjene ponude i rizika od gladi u velikim gradovima. Pokušali smo da koristimo tržišne mehanizme kako bismo izašli iz krize. U takvim uslovima čovek ne razmišlja o konkretnim detaljima strukture reformi, o njihovom tipu: čime da zamenimo vojno-industrijski kompleks?“
Kada se počinjalo sa liberalizacijom cena i, kasnije, sa širokom privatizacijom, njihovi ciljevi su definisani na sledeći način: ekonomska stabilizacija i stvaranje „efektivnih vlasnika“, odnosno, privatnog vlasništva. Kako bi opravdao brzu i široku privatizaciju Nečajev nastavlja: „Stari sistem se zasnivao na državnom vlasništvu. Kako bi reforme bile nepovratne ono je moralo biti uništeno u pravnom smislu. Stvaranje privatnih vlasnika bilo je pre svega politički cilj.“
Jedna od proklamovanih namera privatizacije putem vaučera (potencijalnih sertifikata o vlasništvu) bila je pravičnost. Svaki građanin Rusije imao je pravo na jedan kupon od 10000 rubalja. S tim kuponom dobijalo se i pravo kupovine deonica preduzeća koja su se dala privatizovati putem direktnih investicija ili preko investicionih fondova. Direktori i radnici su imali posebna prava da otkupe većinske delove preduzeća u kojima su radili, što je bio pristup koji je ove društvene grupe pridobio za ideju privatizacije.
„Trebaju nam milioni vlasnika, a ne mala grupa milionera“, izjavio je predsednik Boris Jeljcin 1992. Anatolij Čubajs koji se tada nalazio na čelu Komiteta za državna dobra je izjavio da je realna vrednost ovih kupona bila „negde između“ 10000 rubalja i 20000 dolara i da su se „za jedan privatizacijski kupon mogla kupiti dva ili tri automobila marke Volga, možda čak i više, uz malo sreće “. U međuvremenu, većina stanovnika Rusije se nije obogatila, naprotiv. Pošto je novac koji se nalazio na njihovim računima u sovjetskim bankama ispario zbog hiperinflacije, obični građani su prodavali svoje kupone kako bi mogli da kupuju osnovne životne namirnice.
Tri društvene grupe su imale interesa u privatizaciji. Prvu su činili oni koji su se bavili kriminalnim radnjama u Sovjetskom savezu – kupoprodajom dolara i raznim špekulacijama. Ovaj milje bio je poznat pod imenom вор в зако́не („lopovi po zakonu“). Ova lica kriminalnih prošlosti pokušala su ne samo da se okoriste o nove ekonomske mogućnosti, već i da se uspnu na političkoj lestvici. Međutim, ovaj milje, bez obzira na značajna sredstva koji je akumulirao (prema sovjetski merilima), uspeo je da zagospodari samo malim delom ogromne industrije, tržišta nekretnina i prirodnih resursa.
Upravljački kadrovi industrijskog sektora činili su drugu grupu. Oni su bili neformalni vlasnici fabrika i rudnika kojima su „upravljali“. Kako je Komunistička partija slabila, tako su oni postajali apsolutni gospodari svojih preduzeća. Ipak, nisu hteli da ubrzaju program privatizacije jer su veoma zavisili od državnih subvencija i nisu imali nikakvih šansi da se probiju na tržištu. Privatizaciji se nisu priklonili sve do trenutka kada je Čubajs predložio da nju usmeravaju članovi firmi (insajderi), što je faktički značilo da će one – državno vlasništvo – postati akcionarska društva u kojima će većinsko vlasništvo pripasti upravljačkim kadrovima... Ipak, samo određeni sektori koji su se okrenuli ka izvozu su uspeli da prežive šok terapiju, dok ogroman deo industrije stoji na ivici propasti.
Kao pobednici izašli su trenutni gospodari industrijskih i finansijskih grupa (IFG). Oni imaju dvostruko poreklo: visokoplasirani upravljači u nekadašnjoj nomenklaturi koji su bili na čelima ministarstava ili izvosnih industrija, kao i nova generacija nomenklature – vođe Komsomola ili mlada obrazovana elita koja je shvatila kako da profitira u novonastaloj situaciji. Ovi omladinci su često počinjali u službi članova stare nomenklature da bi ih na kraju preduhitrili.
Ova dvostruka mreža je profitirala na osnovu ogromne akumulacije bogatstva tokom godina haosa između 1991. i 1994. Jedan od trikova kojim su se koristili kako bi prisvojili novac je bilo korišćenje razlika između ruskih cena i cena na međunarodnom tržištu. Cena nafte je bila 1% manja na lokalu u odnosu na svetsko tržište, što je značilo da su trgovci mogli da prisvoje ogromne profite tako što su je prodavali izvan zemlje. Ova grupa će kasnije „privatizovati državni budžet “ tako što će „upravljati“ državnim novcem preko špekulacija sa stranim devizama i rentabilnim državnim dobrima. Neki među njima su obezbedili kredite iz centralne banke s kamatnim stopama do 25% u vreme kada je stopa inflacije bila na 2500%.
Nakon što su akumulirale ogroman kapital, ove grupe su počele da (…)
