Francusku je zahvatilo medijsko i političko ludilo. Svi sastojci su tu, na osnovu kojih i sama raspoznaje sebi slične: neobuzdani komentari štampe koja se pretvorila u sopstvenu karikaturu; Tviter kao idealna alatka za nepromišljene reakcije i podmetanje požara; savršeno gorivo verskih tema koje raspiruje vatru; demagogija diskreditovanog političara, štaviše bivšeg premijera, koji se nada da će mu spaljena šuma pomoći da vaskrsne. I, povrh svega, sada već dokazano pravilo: svaka tema, makar se ticala seksualnog uznemiravanja žena u Americi, pre ili kasnije prebacuje se na pitanje muslimana u Republici.
Ovaj poremećaj nije od juče. Mesec dana pred pad Berlinskog zida, 4. oktobra 1989. godine, islam je postao redovna tema javnih sporenja tokom „afere marama u Kreju“. Neprestane polemike ovog tipa, promovisane na privatnim televizijskim kanalima željnim gledanosti, nije bilo teško povezati sa posve stvarnom ekspanzijom konzervativnog političkog islama, koji je u to vreme uživao veliku podršku Sjedinjenih Država i Saudijske Arabije, do te mere da su zapadna štampa i medijski intelektualci za sve vreme borbe protiv Sovjeta u Avganistanu (1979–1989) džihad dizali u nebesa. Društveni progon Avganistanki smatran je skoro pa dragim kulturnim egzotizmom.
Razmena udaraca između Edvija Plenela i Risa, dvojice urednika koji dele mnoga stanovišta i koji su, na primer, obojica podržavali izbor sadašnjeg predsednika Republike, prikriva opšti kontekst i ne nudi ništa što bi doprinelo razjašnjenju. Iskoristivši Plenelovu egocentričnu impulsivnost, koji je uvređen iz jedne (nepravedne) karikature iščitao da se vodi „rat protiv muslimana“ a svoju ozlojeđenost uporedio sa slavnim pripadnicima pokreta otpora koje su gonili nacisti, Ris ga je optužio za „poziv na ubistvo“ koji „unapred oslobađa one koji će nas sutra ubijati“. Iako prihvatljivo kada dolazi od novinara kom su dve godine ranije pred očima ubijeni brojni drugovi, u odbranu ovakvog preterivanja – Plenelov izraz „rat (…)