„Čemu književnost?“, pita se Antoan Kompanjon u svom uvodnom predavanju na Kolež de Frans iz 2006. Pitanje se vekovima iznova vraća. Književnost i njeni fantomi, propitivanje njenog smisla i njene budućnosti...
Književnost daje „misteriju bićima koja su uronjena u svakodnevni život i naizgled banalne stvari“, rekao je Patrik Modijano tokom govora uoči uručenja Nobelove nagrade 2014. Kritičar i esejista Aleksandar Žefen kroz savremenu francusku fikciju, o kojoj piše u knjizi Réparer le monde. promišlja transformaciju praksi pisanja i čitanja, mesto pisca u društvu i pojavu kliničke paradigme koju određuje kao „način obnavljanja, ponovnog povezivanja, ujedinjenja i popunjavanja praznina zajednice“. Prema njemu, pismo XXI veka je terapeutsko, pomaže nam da bolje živimo svoje živote, „sićušne“ (da upotrebimo pojam pisca Pjera Mišona) ili „besramne“ (da upotrebimo onaj Mišela Fukoa), i izbacuje osećaj društvenog i političkog haosa. „Književnost leči, isceljuje, pomaže ili ’čini dobro’“, piše on.
Kako misliti jedinstvenost u našim zabrinjavajućim demokratijama? Kako predočiti najfragilnije individue, one najviše zaboravljene u istoriji ili zajednice u nevolji? Književnost, instrument samoizgradnje u društvenom tkivu, razmene čulnih iskustava ili invencije postajanja, donosi razonodu koja je prevazilazi. Da li je reč o resocijalizaciji realnog, da li se radi o fikciji davanja glasa izgubljenom ili neizrecivom, da li se radi o reči koja je emancipatorna? Kao što filozof Žak Ransijer ističe u svom novom eseju. uvek je reč o „izgradnji formi parcepcije i mišljenja zajedničkog sveta“. Da bi se razumelo kako književnost proširuje horizont i obnavlja razmišljanje o načinima nastanjivanja sveta spram šuplje, okultne ili banalizovane priče, Žefen analizira stvaranje zona razmene i oblika konverzacije u digitalnoj sferi, na društvenim mrežama, na konkretnom terenu škola, predgrađa, fabrika i zatvora. Od književnosti kao utehe (na drevni način) do književnosti kao moći (…)
