Njihova imena i lica redovno popunjavaju naslovne strane ekonomskih časopisa: Aliko Dangot, Toni Elumelu, Patris Mocepe, Mo Ibrahim, Jerim Habib Sou, Mohamed Uld Buamatu, Žan Kaku Djagu… Ti novi afrički magnati u samo dve decenije izgradili su čitave finansijske imperije. Posmatrači već su sviknuti na razmetljiva bogatstva državnih šefova i moćnika crnog kontinenta. Došlo je vreme kapetana industrije crnog biznisa. Od Nigerije do Južne Afrike, preko Etiopije i Obale Slonovače, stari između 45 i 70 godina, potekli mahom iz porodica skromnih primanja, ovi samoproizvedeni muškarci iz Afrike govore po nekoliko jezika (često su to engleski i nacionalni dijalekt), prespajaju svet privatnim avionima, sami se pozivaju na ceremonije svetskih lidera (G20 samite, Forum u Davosu i sl) i imaju zabeležene telefonske brojeve nekih od najmoćnijih barona globalne privrede.
Kao članovi izuzetno zatvorenih krugova u svojim zemljama, uključujući i klubove, odabrane restorane i spa centre, u kojima se sastaju kako bi se opustili i razgovarali o poslu, ovi multimilioneri svojevoljno uživaju u karikaturi privilegovanog životnog stila njihovih kolega sa Zapada, iz Azije ili zalivskih emirata: odmor na Floridi ili po Evropi, privatna nega u premijum klinikama, nos za luksuzni aksesoar, igranje golfa i skvoša… Iako većina ovih afričkih milionera reprodukuje prakse u kojima uživaju njima slični u ostatku sveta, poput selidbe kapitala u zapadne prestonice, neki od njih ističu se po zastupanju „afrikapitalizma“, prilagođenog specifičnostima crnog kontinenta (starim trgovačkim tradicijama, kulturama solidarnosti itd). Tako u ime svoje zemlje, pa i čitavog kontinenta, ističu ambicije na planu ekonomskog razvoja (davanja prioriteta afričkom kapitalu, promocija privatnog sektora i preduzetništva), ali i ljudskog (podrška zdravstvenim programima, obrazovanje, uvođenje struje). I poslednje spoljašnje obeležje bogatstva: mnogi od njih osnivači su filantropskih fondacija. Prema podacima Mreže afričkih grantmejkera (AGN), panafričke mreže donatora, dvadeset i dvoje od četrdeset najbogatijih ljudi u Africi 2014. godine predvodilo je humanitarne aktivnosti, ukupne vrednosti u iznosu od sedam milijardi dolara.
Prema izveštaju južnoafričkog instituta New World Wealth. objavljenom 2017. godine, broj milionera na crnom kontinentu porastao je sa 100.000 2010. godine na preko 140.000 2016. godine, dok se njihovo ukupno bogatstvo prošle godine procenjivalo na 800 milijardi dolara – dvostruko više od bruto nacionalnog prihoda (BDP) Nigerije. S druge strane, konsultantska kuća Capgemini procenjuje da se između 2008. i 2017. godine njihovo ukupno bogatstvo povećalo za gotovo 80% i dostiglo rekordni iznos od 1.500 milijardi dolara. Ovoliku razliku moguće je objasniti jedino tajnovitošću koja okružuje ove milionere kada dođe vreme za prijavljivanje porekla i iznosa njihovog bogatstva. Bogaćenje afričkih elita merljivo je i pomoću broja milijardera. Američki časopis Forbes navodi da ih ima ukupno dvadeset pet, a časopis Ventures pedeset pet – daleko iza mnoštva pojedinačnih bogatstava akumuliranih na drugim kontinentima, ali u veoma brzom usponu.
Na osnovu uspeha, medijske aure koja ih prati i njihovog diskursa o afričkoj „modernosti“, ovi milioneri profitiraju i od poređenja sa inertnim moćnicima i političkim liderima koji decenijama koče razvoj ovog kontinenta. Ganjanski sociolog Džordž Ajti zove ih „gepardima“, naspram vrdavih „nilskih konja“. Za razliku od razdoblja koje je usledilo nakon sticanja nezavisnosti, država i veliki strani privatni investitori više nisu jedini pokretači razvoja. Uprkos istrajnosti masovnog siromaštva (vidi grafikone), aktuelna dinamika na kontinentu ovog puta uključuje rastući broj Afrikanaca. Snaga lokalnih privatnih preduzeća raste u zemlji, regiji, pa čak i čitavom kontinentu, kao što je slučaj sa „Dangot cementom“ i „Garanti trast bankom“ (u Nigeriji), „RMB holdingsom“ i „Standard bankom“ (u Južnoj Africi), ili „Atidžarivafa bankom“ (u Maroku).
„Gotovo je s kontinentom očaja, gladi i side!“
Pa ipak, uprkos obećanjima, multinacionalne kompanije i strane države ne posustaju. Teško bi bilo zamisliti da će nastanak ovih milijardera preokrenuti teško nasleđe neravnomernog razvoja između Severa i Juga: njihova bogatstva mahom su nastajala u privrednim nišama (rudarstvu, bankarstvu, telekomunikacijama, energetici), bez investiranja u strukturalne i strateške sektore (industrijska proizvodnja, infrastruktura itd). I pored toga, govora koji najavljuju promene sve je više, posebno među onima koji bi trebalo da im budu nosioci…
Pedesetčetvorogodišnji nigerijski milijarder Toni Elumelu predvodi ne samo jednu od najvećih afričkih banaka – „Junajted benk for Afrika“ (UBA) – već i giganta „Transkorp“, konglomerat prisutan u hotelijerstvu, energetici i agrobiznisu, koji je postao najveća kompanija na berzi u Lagosu. Elumelu poseduje i sopstveni investicioni fond, „Heirs holdings“, koji mu omogućava učešće u kapitalu kako afričkih tako i onih preduzeća koja su povezana sa stranim investitorima, ali i u petrohemiji, infrastrukturnim projektima i poljoprivredi. Ultramoderno sedište „Heirs holdingsa“ smešteno je u elitnom naselju Ikoji, na obronku lagune pokraj Lagosa, megalopolisa u kom živi oko 20 miliona ljudi. Ove Elumelu, sin skromne nigerijske restauratorke i dvadeset šesti najbogatiji čovek kontinenta, prima goste. Zgradu krase prozori sa pogledom na zaliv, a okružena je vrtovima i fontanama, s bazenom namenjenom njegovim saradnicima. Zaposleni na raspolaganju imaju najnovije računare, televizijske reklame i mesta za odmor i opuštanje. Njegov privatni prostoru ukrašen je fotografijama na kojima pozira sa papom Jovanom Pavlom II i Barakom Obamom. Odeven u mornarsko plavo odelo i besprekornu belu košulju, naš milijarder okružen je asistentima poliglotama, koji su škole završavali u Londonu, Torontu i Njujorku. „Afrika će vas iznenaditi“, govori nam. „Gotovo je s kontinentom očaja, gladi i side! Mi, naravno, pravimo novac, ali mi smo pre svega Afrikanci, a naša ambicija je da uspemo kolektivno, kao Afrikanci, tako što ćemo umanjiti nejednakosti koje su u našim zemljama i dalje prevelike.“
Ovaj hrišćanin iboanskog porekla karijeru je započeo u finansijama i tokom 1990-ih godina, u svojoj trideset trećoj, postao najmlađi gazda „Standard trast banke“, koju je uspeo među top pet nigerijskih institucija. Deset godina kasnije, karijera mu je doživela veliki uspon zahvaljujući kupovini UBA. Iako neki navode da uspeh duguje političkim vezama, do sada mu nijedan skandal nije ukaljao ugled.
Njemu se pripisuje izraz „afrikapitalizam“, koji je prvi put upotrebio u jednom manifestu iz 2010. godine. Od tada se ova formula pojavljuje na svim tematskim međunarodnim konferencijama. „U pitanju je filozofija ekonomije i društva prema kojoj uspeh počiva na dve osnove: angažovanju privatnog sektora i filantropiji“, objašnjava nam Elumelu. Recept? „Potrebno je istovremeno promovisati inovaciju i pokretanje biznisa i upamtiti da nema razvoja bez da najbogatiji zajednici vraćaju deo onoga što su dobili priliku da prime.“ Etička varijacija liberalne teorije „prelivanja“, prema kojoj prihodi najbogatijih navodnjavaju čitavo društvo. Nema puno veze ni to što se većina kapitalističkih ekonomija u Evropi, Aziji ili Sjedinjenim Državama oduvek oslanjala na snažne, strateški orijentisane države… Ovaj nigerijski milijarder je 2010. godine osnovao privatnu fondaciju koja nosi njegovo ime, kako bi mogao da finansira inovativne afričke kompanije. Svake godine hiljadu pokretača startapova u raznim poljima, od zdravstva, obrazovanja i poljoprivrede do uslužnog sektora, dobija po 100 miliona dolara na period od deset godina. Iako se među skorijim dobitnicima nalaze mahom Kenijci i Nigerijanci, nagrade su do sada osvajali i mladi Senegalci, Burkinci i Marokanci. Kao ubeđeni liberal, heroj one (…)
