Ta velika nada na početku joj je pružala sve. Sveti Toma i Viktor Igo, skladni miks hrišćanske inspiracije i humanitarnih očekivanja, velikodušnosti i izglednosti. Otuda i neumoljivi marš prema ujedinjenju nacija u globalnu vladavinu, kao nekada regiona u nacionalnu državu, ili silovite, pojednostavljene nužnosti poput one da je „u jedinstvu snaga“. Tome se još, što se potpisnika ovih redova tiče, dodala i senka Evropejca Pola Valerija. „Moguća Evropa“ koju je prizivao se bez sumnje ne poklapa s Evropskom unijom. Tu nije bila reč o oživljavanju zahvaljujući Rimskom carstvu, već Evropi Alberta Kamija i „podnevne misli“: mediteranske i osunčane, s katoličkom patinom koja vremenom prerasta u humanističku, iako bliža Rimu negoli Frankfurtu. Počela je u Alžiru, prošla kroz Aleksandriju, otišla u Bejrut, zadržala se u Atini, uperila prstom prema Istanbulu i uspela se severno uz čizmu Italije i Pirinejsko poluostrvo. Drugim rečima, jezik, geometriju i plodove mašte vezala je za istu stratešku ulogu koju vrše indeks Dow Jones i poreska stopa za korporacije.
Univerzalna istorija uvek je držala više od jednog zeca u šeširu. Zato je proširenje američkog principa poverila onima koji je trebalo da mu, u očima nekih, predstavlja konkurenciju: Sjedinjenim Evropskim Državama. Eto šta je čudo hegemonije: kad jedni ostvare agendu drugih. Ali i čudo ljubavi. Mlada Amerika znala je kako da nakon rata postane voljena, što njen rival, Sovjetska Unija, nije umeo – bilo bi čudno da je bilo ikako drugačije. A ko voli taj i podražava. Zato i nije nenormalno to što je federalna Evropa budućnosti želela da se izgradi tako što će na Stari kontinent preneti dogme i manire Novog. Toliki trud na brisanju sopstvene ličnosti, na tome da puna entuzijazma razmrsi sve ono što čini njen DNK, tako nešto trebalo bi da je predmet dramaturškog interesovanja. Evropska unija je antipolitička mašina, uprkos tome što neki sanjaju o tome da postaje politički akter, pa čak i očekuju od nje da se jednog dana ustoliči na vlasti, iako je njena svrha upravo u izbegavanju same ideje vlasti.
Sumirajmo zaplet. Socijaldemokrate i hrišćanske demokrate, dva glavna glumca naše predstave, po završetku rata skovale su izvrstan plan kako da učine da opšti interes nadvlada pojedinačni, kako bi se predupredilo novo izbijanje požara. Federalni spas od nacionalnog greha. U redu. Zašto da ne? Nakon toga gledali smo kako stari socijalisti demontiraju socijalne službe, dekonstruišu državu, jedino i poslednje dobro onih koji nemaju ništa, kako rastaču javne službe i zakon profita ustoličuju kao vrhovni zakon, dok za sve to vreme duhovni gospodari uspostavljaju jedan bezdušni, okrutni entitet, najgrublje materijalističku od svih ljudskih agregacija, kojim caruje lobi, izbeglica je neprijatelj, a kraljica digitron. Evropska unija nije istupila iz istorije, jer u nju nije ni stupila. Nikada, ni na jednom bojnom (…)
