Nedavna vest da je dvadeset troje radnika iz Srbije. na privremenom radu u Slovačkoj, pod pokroviteljstvom famoznih agencija za zapošljavanje, uhapšeno zbog nevažećih ugovora o radu, za čiju sudbinu matična država nije pokazala brigu, ponovo je na kratko stavilo u žižu dramatični fenomen radničkih migracija koji se poslednjih godina odvija u zemljama Istočne Evrope i Balkana. Slovačka kao punopravni član Evropske Unije, posle pada Berlinskog zida i ustrojavanja u globalni kapitalistički sistem, postala je primamljiva destinacija za investicioni nastup multinacionalnih korporacija usled jeftine radne snage, zatim uništene industrije iz socijalističkog perioda, te povoljnog geografskog položaja i ukotvljenosti pod jedinstveni režim evropskog zajedničkog tržišta.
Površnom posmatraču bi izgledala impresivna izgradnja fabrika svetskih brendova poput Pežoa, Folksvagena, Kie, Samsunga, Fokskona i čitave plejade pratećih firmi, da se iza zidina magacina i postrojenja ne odigrava neprimerena eksploatacija rada običnih ljudi raznih boja kože i jezika koji su u nedođijama tržišne igre kapitala našli privremeno zaposlenje i utočište u ovoj zemlji. Među uhapšenima se našlo i dvadeset sedmoro Ukrajinaca, osmoro Makedonaca i četvoro državljanja Bosne i Hercegovine i kao da se ovom malom skupinom ljudi odražava katastrofalno stanje šireg regiona, koji se našao pod udarom deindustrijalizacije i promašenih ekonomskih politika u poslednje tri decenije. Serija kriminalnih i nesuvislih privatizacija posle 5. oktobra, svetska recesija iz 2008. godine i okrutna politika štednji bivšeg premijera Aleksandra Vučića, koja traje i danas, učinili su da Srbija grca u zastrašujućoj nezaposlenosti i padu standarda za veliku većinu stanovništva. Usled preterane ponude rada, tržišne cene radne snage su toliko niske, da su ljudi prinuđeni da budu predmet enormne eksploatacije rada kako domaćeg tako i stranog kapitala. Čak i pod tim uslovima je teško naći posao, pa se emigracija čini kao jedini logičan izbor. Vučićeva politika fleksibilizacije tržišta rada donošenjem izmena Zakona o radu u 2014. godini, uspostavila je pogodan režim za poslovanje privatnih agencija za zapošljavanje, koje imaju mogućnost da radnike iznajmljuju na lizing izbegavajući pri tom elementarne obaveze socijalne i pravne zaštite što pogoduje nedozvoljivim oblicima autsorsinga za strane i domaće kompanije.
U poslednje tri godine Slovačka je postala omiljena destinacija za upućivanje radnika na poslove montaže i proizvodnje raznih delova za automobile, televizore, a tu je i farmaceutska industrija, a kraj se ne nazire jer se šire delatnosti u kojima se može naći posao. Možda je zbunjujuća tolika potražnja za radnom snagom u ovoj maloj srednjeevropskoj zemlji ali to je posledica strategije krupnoga oligopolnog kapitala da smanji troškove radne snage, podigne profitne stope u uslovima sveopšteg pada profitablinosti, autsorsuju ključni delovi proizvodnog procesa, u kome se stvara ekonomska vrednost, van domašaja visokih socijalnih i sindikalnih standarda koji važe u zemljama kapitalističkog centra.
Sama Slovačka je prošla kroz pustošeći period deindustrijalizacije i egzodusa stanovništva u zemlje Zapadne Evrope, a proces emigracija se nije zaustavio stupanjem u ponopravno članstvo EU u 2004. godini. Naprotiv, one traju i dalje jer Slovaci imaju mogućnost da na jedinstvenom tržištu Evrope traže zaposlenje u drugim zemljama, gde su nadnice mnogo veće i uslovi rada daleko bolji. S obzirom na veliki rast troškova života posle ulaska u EU, a po poslednjim podacima minimalna slovačka plata iznosi 435 €, ne postoji zainteresovanost ljudi da se izlažu teškom i monotonom poslu od po 10 i 12 sati na dan.
Kao što je to lepo opisao Heri Brejverman, još 70-tih godina prošloga veka, u njegovoj čuvenoj monografiji Rad i monopolistički kapital, savremena industrijska preduzeća primenjuju naučne metode u organizaciji rada i primenjuju sve veću automatizaciju mašina i opreme, kako bi se sa jedne strane, podigla produktivnost radne snage ali da bi se smanjio broj zaposlenih s druge. Prateća posledica toga je padanje vrednosti nadnica, s obzirom na uprošćavanje i nazadovanje samog kvaliteta rada, koji se svodi na prosto pritiskanje dugmića i jednostavne operacije.
Međutim, ogroman rezervoar najamnika koji bi prihvatili da rade pod takvim okolnostima jesu nezaposleni u zemljama Balkana, a sada i ratom zahvaćene Ukrajine, kojima plata veća od 400 evra predstavlja gotovo san uz sitne benefite koji su „besplatni“ poput privremenog stanovanja u radničkim kampovima, obezbeđenim prevozom do posla, isplata toplog obroka i drugih bonusa za disciplinovan rad. Ništa ne sprečava renomirane firme poput Samsunga ili Folksvagena da putem autsorsinga za ljudske resurse, angažuju agencije u samoj Slovačkoj, koje pronalaze svoje partnere ili čak osnivaju ćerke podružnice u zemljama van sistema EU, kako bi se regrutovala jeftina radna snaga i izgiravali zakoni i postojeći propisi niza zemalja.
