Stara Bratislava obnovljena je u poslednje dve decenije i njene uske ulice su pune turista, ali ostaci komunističke Čehoslovačke se i dalje naziru u kockastim zgradama i autoputu koji razdvaja tvrđavu i katedralu. Ima i savremenih prizora koji su trn u oku: tržnih centara i beskrajno dugih kancelarijskih blokova sa imenima stranih kompanija. Njihova brojčanost nagoveštava povratak prosperiteta, a eksperti govore o „snažnim ekonomskim performansama, visokom rastu koji je potpomognut stabilnim finansijskim sektorom, niskim javnim dugom i velikom konkurentnošću na međunarodnom tržištu koja se oslanja na strane investicije“.
Ispod tvrđave Devin, na ušću Dunava i Morave, nalazi se spomenik onima koji su između 1948. i 1989. poginuli u pokušaju da se probiju kroz gvozdenu zavesu i odu na Zapad. Ogromna brana Gabčikovo–Nađmaroš, koja se nalazi nešto južnije i kojoj su se ekolozi osamdesetih protivili, sada predstavlja odredište za hajkere. Teško je objasniti anti-romski sentiment, otpor prema migrantima, ravnodušnost prema izborima u Evropi i sve veću popularnost nacionalističkih partija u Slovačkoj, s obzirom da je region Bratislave jedan od šest najbogatijih u EU po BDP-u po glavi stanovnika. Da bi se razumelo, mora se uzeti u obzir ne samo da je na delu koncentracija stranih investicija i sedišta firmi u Bratislavi, već i da su prihodi u ostatku zemlje jedva iznad polovine evropskog proseka.
Izvan predgrađa Bratislave počinje prava centralna Evropa. „Škole i bolnice su u užasnom stanju. Ništa nemamo. Većina mojih kolega je otišla da radi u bankama, osiguravajućim kućama ili u inostranstvu. Samo se ljudi koji stvarno vole ovaj posao i dalje drže“, ispričala nam je učiteljica iz grada Košice u vozu za istok. Drži časove istorije i umetnosti deci od 10 do 15 godina i nije htela da nam kaže svoje ime, ali nam jeste rekla da zarađuje 600 evra mesečno. „Ako ništa drugo, to je više od onoga što bolničarke zarađuju: moja sestra je dobijala 400 evra, pa je na kraju otišla u Austriju.“
Većina profesora u njenoj školi bila je spremna da stupi u štrajk, ali je direktorka uspela da ih izmanipuliše. „Vlada i školsko veće zloupotrebljavaju naše slabosti, inerciju i osećaj krivice zbog dece.“ Škola je uspela da nabavi pribor i opremu ne opterećujući roditelje. „Košice je 2013. godine proglašen evropskim centrom kulture. Iskoristili smo priliku da novac za kompjutere koji su nam bili potrebni dobijemo iz strukturnih fondova.“ Slovačka vlada se u poslednjih deset godina u velikoj meri oslanja na fondove Evropske Unije za javne investicije, posebno škole i puteve.
Na nešto više od tri sata vožnje vozom je Banska Bistrica, glavni grad centralne Slovačke. Slovački nacionalni muzej se nalazi na brdu iznad centra grada i nemoguće ga je promašiti. Tamo je 29. avgusta 1944. godine Slovački nacionalni savet, formiran kako bi predvodio otpor okupatoru, podigao ustanak protiv nacističke Nemačke i kvislinške Prve Slovačke Republike na čelu sa katoličkim sveštenikom Jozefom Tisom. Vermaht je povratio kontrolu tog oktobra, a pobunjeni vojnici i pokret otpora su pobegli u planine da čekaju Crvenu armiju, mada je pobuna pokazala da nisu svi Slovaci pristalice fašističkog režima.
„Radikalne ideje su privlačne“
Banska Bistrica je sada ozloglašena zahvaljujući Marijanu Kotlebi iz Narodne partije Naša Slovačka (L’SNS), koji je izabran za regionalnog guvernera 2013. godine. Kotleba se, kako bi se promovisao i pobedio svog protivnika u drugom krugu izbora – socijaldemokratskog kandidata umešanog u korupcionaške afere, pojavljivao u uniformi koja podseća na nacistički period i držao govore sa neofašističkim prizvukom. Budući da je L’SNS osvojio 8% glasova na parlamentarnim izborima 2016. godine, Kotleba i trinaest drugih članova sede u skupštini gde se zalažu da Slovačka napusti NATO i EU.
„Istinskih vernika ima jako malo. Ljudi glasaju za Kotlebu iz očaja“, kaže njegov protivkandidat Jan Lunter. „Sve veće siromaštvo i dugotrajna nezaposlenost čine radikalne ideje privlačnim.“ Lunter je radio kao IT stručnjak u jednoj poljoprivrednoj kooperativi do 1989. godine. Potom je prešao na informatičke usluge, a posle toga je osnovao svoje prehrambeno preduzeće, Alfa-Bio, koje zapošljava dvesta ljudi iz tog regiona: „Hoću da pokažem kako stvari mogu da se promene zahvaljujući pristupu koji se zasniva na razvoju dobre poljoprivrede i turizma.“
On, kao i mnogi drugi kandidati, izlazi na izbore samostalno. „Moguće je integrisati Rome, kao što sam ja učinio u svojoj kompaniji, gde oni čine 10% radne snage.“ Možda to nije dovoljno da pridobije glasače, posebno ako imamo u vidu da će biti održan samo jedan krug izbora. Glavni kandidati, uključujući Stanislava Mičeva, direktora Muzeja slovačkog narodnog ustanka, odlučili su da sačekaju rezultate anketa u septembru da bi se povukli u korist kandidata koji ima najviše šansi da pobedi Kotlebu. Međutim, time su nenamerno ojačali Kotlebinu anti-establišment poziciju.
Između ljubavi i mržnje
Brdoviti pejzaž blizu nacionalnog parka Muranska planina ilustruje poslednjih par decenija slovenačke istorije – od brze industrijalizacije u šezdesetim i sedamdesetim, do brutalnog demontiranja socijalističke ekonomije devedesetih. U šumama ima golih predela posle skorašnje seče. Svaki grad ima rudnik, kamenolom i fabriku sa visokim dimnjacima, iako iz malog broja njih i dalje izlazi dim. U malom gradu po imenu Tisovec, ispred kuće Vladimira Klementisa, meštanina koji je postao ministar spoljnih poslova Čehoslovačke pod komunistima i koji je bio pogubljen 1951. godine, sreli smo tri mladića u staroj Škodi. Svi su rođeni posle (…)
