Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NORMALIZACIJA ODNOSA PREKINUTA PALESTINSKIM PITANJEM

Spori napredak Izraela u Africi

Dugo vremena je palestinsko pitanje predstavljalo nepremostivu prepreku između Izraela i Afrike. Potom se Tel Aviv pokazao korisnim za mnoge režime, posebno zbog bezbedonosnih pitanja. Diskretne, ali solidne veze sa određenim ključnim državama daju nadu za stvaranje bližih ekonomskih i političkih odnosa

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu se prošle godine dao u zavođenje crnog kontinenta: srdačno rukovanje sa predsednikom Togoa Forom Nasingbeom i ležerno osmehivanje sa predsednikom Ruande Polom Kagameom. Slogan turneje koju je krajem 2016. sproveo južno od Sahare pokazuje njegovu ambiciju: „Izrael se vraća u Afriku, Afrika se vraća u Izrael“. Vrhunac strategije Tel Aviva je trebala biti organizacija izraelsko-afričkog samita krajem oktobra 2017. u glavnom gradu Togoa – Lome. Namenjen svim šefovima afričkih država (osim onih iz Magreba), istakao bi saradnju u oblastima inženjeringa, agronomije, navodnjavanja, bezbednosti itd.

Ali tokom 2017. napetosti su se nagomilale. Početkom juna, prisustvo Netanjahua na 51. samitu Ekonomske zajednice država zapadne Afrike (Economic Community of West African States, ECOWAS) u Monroviji (Liberija) su kritikovali Senegal, Niger i Nigerija. Maroko, koji je trebalo da se vrati u okrilje ECOWAS, otkazao je svoje učešće u poslednjem momentu zbog straha da ne bude viđen kao deo normalizacije odnosa sa Izraelom, jer su dve države prekinule diplomatske odnose 2000. godine. Ova oklevanja nisu slutila dobro za oktobarski samit. Tokom leta su, bez iznenađenja, prestonice zapadne Afrike jedna za drugom najavljivale kako neće putovati u Lome. Početkom septembra, Južnoafrička Republika je zadala konačni udarac ovoj Netanjahuovoj inicijativi. Samit je otkazan, tim više što su protesti opozicije predsednika Togoa paralizovali zemlju domaćina.

Od samog početka, odnosi između Izraela i Afrike osciliraju između suzdržanosti i logike približavanja. Kada su Ujedinjene Nacije (UN) podelile Palestinu 29. oktobra 1947, crni kontinent je i dalje bio pod kolonijalnom dominacijom. Samo su nezavisne zemlje južnoafričke unije tog vremena, Liberija i Etiopija, zauzimale drugačiju poziciju: prva je glasala „za“, druga je ostala suzdržana. Nakon prvih ratova iz 1948-1949. i nepoštovanja sporazuma o primirju, između Izraela i njegovih arapskih suseda (Egipat, Liban, Transjordan i Sirija) su se incidenti povodom linija razgraničenja umnožavali, naročito na egipatskoj granici. Izrael je bio isključen iz konferencije nesvrstanih zemalja u Bandungu (1955) na kojoj je učestvovao predsednik Gamal Abdel Naser, simbola povlačenja britanskih trupa iz Egipta. Suecka kriza iz 1956. je pogoršala tenzije između Kaira i Tel Aviva: Izrael je na kratko zauzeo Sinaj uz pomoć francusko-britanske intervencije i potom se okrenuo subsaharskoj Africi ističući „zajedničku patnju“. Početkom 1960-ih, nekoliko afričkih vođa je putovalo u Izrael radi istraživanja kibuca.

Dijamanti aparthejda

Izrael nikada nije gubio iz vida svoje strateške interese. Tako je otvaranje prvog konzulata u Etiopiji (1956) pokazalo koji je značaj moreuza Bab el Mandeba. Sa pristupom Crvenom moru i Indijskom okeanu preko Akapskog zaliva, Tel Aviv je planirao da postane most sa razvijenim zemljama i da bude model u oblastima obrazovanja, zdravstva, vojske, tajne službe itd. Mlada država je posebno podržavala stvaranje poljoprivrednih grupa u Nigeriji. Pomagala je još nekim zemljama (Senegal, Madagaskar, Kenija, Gornja Volta [buduća Burkina Faso], Dahomej [budući Benin], Kamerun, Obala Slonovače, Gana, Nigerija, Tanzanija, Gvineja) da osnuju svoje omladinske poljoprivredne organizacije, po uzoru na izraelsku pionirsku omladinu.

Golda Meir je 1958, kada je bila ministarka spoljnih poslova, napravila afričku turneju koja je postala referenca za izraelsku diplomatiju. „Kada smo otišli u Afriku, zar to nije bilo zato što smo želeli da osiguramo glasove u Ujedinjenim nacijama? Naravno, da, to je bio jedan od naših motiva i bio je sasvim častan “, objasnila je ona koja će postati premijerka 1969. Ovi odnosi također otkrivaju snažnu ekonomsku dimenziju. Potisani su sporazumi o saradnji sa Etiopijom, Ugandom, Zairom [budućom Demokratskom Republikom Kongo], Kenijom, (...)

Obim celog teksta : 1 806 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Alhađi Bouba Nouhou

je naučni saradnik u Centre Montesquieu de recherche politique i predavač na univerzitetu Bordeaux-Montaigne.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst