Odmetnik je u vreme romantizma bio opak. Lord Bajron je postao slavan sa poemom Korsar (1814). Stvorio je figuru pirata, žustrog u pokolju i u ljubavi, koja je uticala na obrazovanu omladinu frustriranu kolektivnim idealima. Viktor Igo je napravio senzaciju sa dramom Hernani (1830), čiji je junak prognani plemić koji je postao naširoko traženi šef bande. Fransoa Vidok (1775-1857), kojeg pronalazimo u liku Votrena u nekoliko Balzakovih dela, fascinira ne zato što je postao šef policije, već zato što je bivši robijaš, baš kao i Žan Valžan u Jadnicima. Ovu fascinaciju nalazimo i u neverovatnom uspehu koji je postigao autentični ubica Pjer Fransoa Lasener (1803-1836), dendi i pisac, koji je želo „uzdrmati društvenu zgradu“ i kojeg je Bodler opevao kao „jednog od heroja modernog života“...
Istu vrstu zaluđenosti, mada znatno ležerniju, nalazimo za lik Roberta Mekera, ubicu-lopova-prevaranta kojeg je osmislio Benžamen Antijer i kojem je ponovo udahnuo život glumac Frederik Lemetr u melodrami koja parodira buržoaske vrednosti i zasmejava publiku: „Ubijanje špijuna i pandura ne sprečava osećanja“... Lemetrov Meker, kojeg možemo zamisliti zahvaljujući filmu Deca raja (Les Enfants du paradis), blistaće, baš kao i njegova braća u nezakonitosti, između 1820-ih i 1840-ih, u periodu kojeg obeležavaju dve revolucije, najpre pobedničke a potom oduzete. U širem smislu, velik deo XIX veka je opsednut figurom prognanika kojeg pravila društva osuđuju, ali koji istovremeno poseduje čudesna znanja, znanja marginalizovanih, i koji teži transformaciji ovog društva.
Buntovnik u sukobu sa autoritetima je onda i pretnja i nada, na ulici. Neredi, napadi, zavere i ustanci obeležavaju stoleće koje žali za Francuskom revolucijom i u kojem provaljuje društveno pitanje. Cvetaju tajna društva (ah, neverovatno Društvo osvetnika) i ne radi se samo o raspravama, već i o naoružavanju. Vođe su u zatvoru (Ogist Blanki, Arman Barbes itd.), potom nastavljaju borbu. Ali poraz za porazom i kolektivna imaginacija će ostaviti buntovnike da se oslanjaju na opasnosti i na rulju (anarhističku, radničku, narodnu...) za koje nema toliko simpatija. Nakon osnivanja Prve Internacionale 1864. i nakon Komune, neće više biti Arsena Lupena (kojeg je Moris Leblon stvorio 1905) da izaziva veliku naklonost.
Prestupnici se danas pojavljuju i kao heroji i kao glasnici. Pirati su nove figure sanjara. U bioskopu, naravno, Pirati sa Kariba se pojavljuju od 2003. kako bi prikupili trijumfalne recepte. Ali ista situacija je, neočekivano, i u izdavaštvu i u akciji. Ostaje da se shvati kakvu poruku šalje ovo kršenje zakona.
Markus Rediker, istoričar Atlantika na univerzitetu u Pitsburgu, razvio je u svojim delima interpretaciju organizacije zajedničkog života među piratima kao ostvarenje ideje egalitarnosti, kolektivizma i demokratije. Oni inkarniraju „skrivenu istoriju transnacionalnog otpora“, van „modernih definicija rase i nacije“, u njihovom odbijanju eksploatacije, autoriteta i države, te u kulturi „čoveka bez gospodara“ koju su izmislili.
Pirati, prema Redikeru, koji su se usudili da zamisle drugačiji život i koji su pokušali da žive, čudesno su romantični i besprekorno toksični, jer će njihova načela i akcije postati „pokretačka snaga revolucionarne krize 1760-ih i 1770-ih“. Još bolje, oni su u osnovi moralni, jer je pojam pravde bio temelj njihove društvene prakse. Ako drugi stručnjaci za gusare imaju više rezervi prema ovoj (…)
