Krajem prošle godine, 26. decembra u 12 časova, iz zgrade u ulici 22. Oktobra u Zemunu, iseljen je Saša Bubnjević uz prisustvo oko 30 policajaca i nekolicine novinara i okupljenih aktivista, koji su stigli prekasno da bi se suprotstavili brojnijoj policiji. Aktivisti su zainteresovanim prolaznicima objašnjavali da čoveka izbacuju na ulicu zbog duga od par hiljada evra, koji je prenaduvan, i da mu zbog toga oduzmaju stan. Reakcije prolaznika na to objašnjenje su bile ili ćutnja, ili osuđivanje. Ipak, nakon takve reakcije prolaznici bi produžili dalje, ubeđeni da u datom trenutku ne mogu da učine ništa i da nesretnom čoveku nema spasa.
Iako se inače koristi pojam deložacije, u daljem tekstu ću koristiti termin „izbacivanje iz stana“, zato što je manje neutralan i jasno ukazuje na najbolniji i direktniji rezultat ove pojave. To je posebno važno zbog popularnog diskursa o deložacijama, koji refleksno u ovim situacijama postavlja pitanje da li je iseljivani imao prava da tu živi, umesto da se, na primer, problematizuje da li neko ima prava da drugom otuđi krov nad glavom. Ovim se odgovornost svaljuje na žrtvu: „sigurno ne bi bili izbacivani na ulicu da nisu nešto zgrešili“; „da su bili odgovorniji kada su uzimali kredit, da se nisu dali prevariti piramidalnim šemama devedesetih, ili da njihovi preci nisu neovlašćeno dobili taj stan koji se sada, u postupku restitucije ljudima koji nikada u njega nisu kročili“, česti su argumenti u tom ključu.
Ono što doprinosi ovakvom viđenju jeste veo misterije koji obavija ulogu poverilaca, izvršitelja, sudova i novih vlasnika, koji svi imaju interesa u izbacivanju dužnika iz stana, i aktivno rade na realizaciji tog interesa na bilo koje načine. Zbog toga mnogi ljudi, čak iako intuitivno prepoznaju izbacivanje na ulicu kao nepravdu, osećaju da ne mogu tako da je imenuju, zbog primarne krivice dužnika za svoju nesreću. Međutim, u pozadini izbacivanja se krije sistemska pojava koja se najbolje može razumeti uviđanjem generalnog obrasca i prepoznavanjem jedinstva interesa koji pokreću procese izbacivanja ljudi na ulicu.
Ranjivost dužnika i prilika za bogaćenje
Izbacivanje ljudi iz stanova nije nova pojava, a nije ni specifična za Srbiju. U međuratnom Beogradu, iseljavanja su bila česta pojava prilikom formiranja današnjeg centra Beograda. Bogatije institucije i porodice kupovale su parcele u današnjem centru i koristile pravo svojine da opravdaju izbacivanje siromašnijih građana, koji su tu živeli kao podstanari i nisu uživali nikakvu pravnu zaštitu. Tome je sledila izgradnja novih sjajnih zdanja i vila, koje se sada vraćaju potomcima vlasnika u procesu restitucija, čak i po cenu izbacivanja majke sa malom decom iz stana, što se na primer desilo početkom oktobra 2017. godine na beogradskoj opštini Vračar. Isto tako, izbacivanja iz stana se u skorijem periodu dešavaju i širom Evrope. U nekim zemljama, aktivizam protiv izbacivanja predstavljao je podlogu za artikulaciju novih političkih snaga, pri čemu je u regionu najpoznatiji slučaj hrvatske stranke Živi Zid, koja je pre dve godine postala ušla u Parlament, a danas predstavlja treću političku snagu u zemlji.
Kada se suočimo sa savremenim fenomenom izbacivanja iz kuća i stanova u Srbiji, prvo što upada u oči je raznolikost slučajeva. U vreme završavanja ovog teksta, 10. januara, zaposleni u javnom preduzeću „Poslovni prostor“ pokušavaju da spreče izbacivanje, doduše ne iz stanova, ali iz poslovnog prostora u gradskom vlasništvu. Slučaj Saše Bubnjevića iz Zemuna predstavlja standardan slučaj u kome je relativno mali dug prenaduvan i iskorišćen kao povod za oduzimanje stana. Prodaja oduzetih stanova se održava jako brzo, u šta su mogle da se uvere porodice Havatmi iz naselja 25. maj na Dorćolu, i porodica Maurer iz vrednog stana u strogom centru grada. Međutim, vlasnici vrednih nekretnina nisu jedine potencijalne žrtve. Iseljavanja se dešavaju i na drugim opštinama, a mete mogu biti i inače ranjive kategorije stanovništva. Tako su na Vidikovcu dve porodice, bez posredovanja izvršitelja, izbačene iz njihove montažne kuće uz pomoć batinaša koji su došli i razlupali kuću. Pokušano je i izbacivanje bivših radnika Trudbenika na Konjarniku, koji su tu dobili stanarsko pravo u vreme socijalizma, ali je ta parcela prodata privatnom investitoru. Isto je poznat slučaj u kome su pokušana iseljavanja nekoliko izbegličkih porodica na Konjarniku da bi bile useljene druge izbegličke porodice.
Vredi prokomentarisati poslednji navedeni slučaj. Naime, tu je jedna grupa izbeglica suprotstavljena drugoj, što u javnosti izaziva rasprave o tome čija je muka veća i čije je pravo preče, čime se održava refleksni stav prema izbacivanjima na koji sam se osvrnuo u uvodu. Problem koji taj stav gubi iz vida tiče se propusta od strane raznih državnih organa da obezbede adekvatan smetaj izbeglicama. Za to je najsvežiji primer višestruko probijanje rokova za izgradnju socijalnih stanova u Ovči, koji su originalno trebalo da budu završeni 2014. Gradonačelnik nije propustio priliku da se pohvali prilikom početka gradnje kako to ukazuje na „socijalno odgovornu politiku grada“, ali se prilikom probijanja rokova nije javljao. (…)
