Za volanom svog automobila, skromni gradski stanovnik Augustin Loada, inače ne toliko pričljiv, pretvara se u brbljivca. To je jedan od načina da izrazi svoje neprilike. „Ako bih danas morao da napravim organizaciju, nazvao bih je Sve ovo radi ničega“, kaže krećući se kroz zakrčene ulice glavnog grada Burkine Faso. „Nešto se nakon pobune iz 2014, koja je dovela do pada predsednika Bleza Kompaorea, izrodilo. A vlada sada to ubija. To je razočaravajuće.“
Profesor prava i političkih nauka na univerzitetu Uaga 11 (u Uagadugu), Loada je pre sedamnaest godina osnovao Centar za demokratsko upravljanje (Centre pour la gouvernance démocratique, CGD). Tridesetog i trideset prvog oktobra 2014. je bio usred pregovora koji su doveli do Kompaoreovog bega u helikopteru francuske vojske. Kompaore je, kao veran saveznik Pariza, bio predsednik Burkine Faso od atentata na Tomasa Sankaru 1987. Loada je kratko vreme bio ministar javnih službi, rada i socijalne sigurnosti u prelaznoj vladi (od novembra 2014. do novembra 2015.)
Iako kaže da je ponosan što je doprineo rušenju korumpiranog režima, bivši ministar koji je ponovo postao predavač pomalo priznaje neuspeh: „U vreme pobune“, priseća se, „nisam razumeo sindikalne vođe koji su sve činili da bi sabotirali naš pokret. Govorili su da se ne radi o promeni radi promene. Za nas je to bio govor sofista. Ali danas moram priznati da su delimično bili u pravu.“ Tri godine kasnije, odnos snaga između organizacija civilnog društva, kao i njihove evolucije, ilustruju izneverene nade nakon Kompaoreovog pada. Tada se pojavio raskol između „istorijskih“ organizacija, zbog njihove staromodnosti, i organizacija koje su nastale 2014. i dobile naziv „pečurke“.
„Partije imaju pravo na štrajk“
Na jednoj strani se nalaze sindikati, počevši od najuticajnijih među njima kao što je Opšta konfederacija rada Burkine (Confédération générale du travail du Burkina, CGTB), te organizacije poput Burkinaškog pokreta ljudskih i narodnih prava, koji čini jezgro Koalicije protiv skupoće, potom neformalni savezi udruženja i sindikata koji se već čitavu deceniju bore protiv korupcije, prevare i nekažnjivosti, kao i za slobodu. Ovim strukturama, koje su solidno uspostavljene diljem zemlje, rukovode tvrdi marksisti koji su blisko povezani sa Komunističkom revolucionarnom partijom Volte (Parti communiste révolutionnaire voltaïque, PCRV), tajnom partijom osnovanom 1978. koja zagovara „istinsku revoluciju“ mase radnih ljudi.
Dok je u većini zapadno-afričkih zemalja uloga sindikata ograničena na odbranu interesa radnika i samo retko rizikuju upad u političku igru, sindikati u Burkini Faso imaju važnu ulogu u institucionalnom i ekonomskom životu. Opšti štrajkovi su bili ono što je dovelo do pada „utemeljitelja nezavisnosti“ Morisa Jameoga 1966, kao i pada predsednika Sangule Lamizane 1980. Potom, uprkos ideološkim konvergencijama, PCRV i sindikati su se – oslanjajući se na stereotipne marksističke diskurse – suprotstavili predsedniku Tomasu Sankari (1983-1987), čiji su se revolucionarni humanizam i integralna demokratija, obojeni panafrikanizmom, okrenuli kako seljacima tako i radnicima. Oni su revoluciju koja je Sankaru dovela na vlast smatrali vojnim udarom. Nekoliko sindikalista, nazvanih „buržoaskim revolucionarima“, u to vreme je zatvoreno, uključujući i amblematičnog Sumane Turea. Ovaj sukob je navodno doprineo političkom slabljenju Tomasa Sankare pre puča koji je počinio Kompaore 15. oktobra 1987. (videti tekst Misterija ubistva Tomasa Sankare u okviru).
Krajem 1990-ih, opet su sindikati bili ti koji su ostvarili demokratske reforme, nakon snažne mobilizacije koju je izazvalo ubistvo istraživačkog novinara Norberta Zonga (istraga o njegovoj smrti je 2017. dovela do usvajanja međunarodnog naloga za hapšenje Fransoa Kompaorea, brata bivšeg predsednika). Nakon serije demonstracija, posebno su pridobili predsednika Kompaorea radi ponovnog uspostavljanja ustavne odredbe obrisane 1997.. koja broj predsedničkih mandata ograničava na dva. Burkinaške radničke organizacije, koje sociolog Šarl Kabeja Muaze opisuje kao „političke partije koje imaju pravo na štrajk“. stoga predstavljaju, više nego igde u regionu, snagu na koju vlada mora računati.
Ali 2014, ove istorijske centrale, posebno uticajne u javnim službama i tercijarnom sektoru, preplavljene su mnoštvom pokreta koji su se pojavili preko noći (odatle nadimak organizacije pečurke) i čija je jedina zajednička tačka želja da se okonča Kompaoreov klan. Status organizacija civilnog društva, definisan zakonom od 15. decembra 1992, omogućava njihovo prebrojavanje: prema podacima ministarstva teritorijalne administracije, 2014. je izdato 1800 dozvola, dok je godinu ranije izdato 800. Uglavnom aktivne u urbanim sredinama, Građanska metla, Kolektivni antireferendum (Collectif antiréférendum, CAR), Pokret 21. april 2013 (M21) ili Pokret Crne Trake, mobiliziraju ljude na ulicama, kao i na društvenim mrežama. Zalažući se za akciju a ne za refleksiju, ponekad inspirisani Sankarom, privlače omladinu željnu promena.
Tokom 2014. protestvovali su diljem zemlje protiv referenduma koji je planirao predsednik Kompaore radi izmene Ustava i mogućnosti da se opet kandiduje za najvišu funkciju. U tajnosti noćnih okupljanja, mladi aktivisti i aktivistkinje razvijaju planove za prekid sigurnosnih aparata. Tridesetog i trideset prvog oktobra su u prvim redovima. Tradicionalne organizacije su „nevidljive“, priseća se Gi-Erve Kam, jedan od glasnogovornika Građanske metle. A njihova tišina je, kaže, „zaglušujuća“. Optužene za sučesništvo, ove organizacije se sumnjiče i da ih je vlast potkupila. Ove (učestale) tvrdnje u Burkini Faso je teško dokazati. Međutim, istina je da je manji broj sindikalista tokom 2014. dao svoj pristanak integraciji Senata, kakvog je Kompaore želeo stvoriti radi učvršćivanja svoje vlasti.
Otkud ovaj rascep usred burkinaškog „civilnog društva“ između istorijskih organizacija i organizacija pečurki? Prema Loadi i prema istraživaču Matju Hilgersu, „generacijski faktor ne objašnjava sve, daleko od toga, ali on se ispostavlja ključnim. Mnogi lideri uticajnih udruženja i sindikata danas imaju šezdeset ili više godina i uprkos ponekad radikalnom diskursu, oni ne misle da je njihova uloga urušena režimom (...) Mlada generacija je odrastala u zatvorenom političkom sistemu i većina onih koji ne pripadaju klanu vlasti oseća da nije uzeta u obzir“.
Galamdžijski buntovnik koji je prošao kroz nekoliko revolucionarnih pokreta, Erve Utara, odgovara ovom opisu. U 2014, kada je imao 34 godina, osnovao je CAR. Blizak Pokretu narodnog progresa (Mouvement du peuple pour le progrès, MPP), budućeg predsednika Roha Marka Kristijana Kaborea, CAR je bukvalno potpalio vatru u Uagadugu: konstatovano je nekoliko požara zvaničnih zgrada ili šefovskih rezidencija režima. Prema njegovim rečima, „sukob generacija“ objašnjava umnožavanje civilnih organizacija i nepoverenje prema sindikatima. Ali to nije sve. „Stare“ i „nove“ suprotstavljaju istinske strateške i ideološke razlike. Kratkotrajni aktivista PCRV je u dobroj poziciji da analizira (…)
