Petog februara 2003. godine, pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, američki državni sekretar, Kolin Pauel, mahao je bočicom u kojoj se možda nalazio antraks, izlažući o satelitskim snimcima tajnih lokacija za proizvodnju hemijskog naoružanja. Ova bajka – koju je kao takvu i njen autor kasnije priznao – tada je poslužila za pokretanje rata u Iraku. Jedanaestog decembra 2017. godine, američka ambasadorka pri Ujedinjenim nacijama, Niki Hejli, zauzela je mesto ispred ogromnih komada navodno iranske rakete koja nije ispunila svoju svrhu. Teatralno je okupljene ubeđivala u to da je raketa iz Jemena bila ispaljena na aerodrom u Saudijskoj Arabiji, „članici G20“. „Rizikujući da ubije na stotine nevinih civila… Zamislite samo da joj je na meri bio aerodrom u Vašingtonu, Londonu, ili Berlinu.“ Da nije možda domet sprečio ovu raketu da stigne čak do tamo? Nije ni važno: ponovo je potrebno sejati strah kako bi se opravdao rat. Četrnaest godina nakon pohoda koji će uništiti Irak, na meti vlade SAD našao se Iran.
Nedostatak inventivnosti mogao bi nas i zabaviti da je tema u domenu fantazije. Pauel je te 2003. godine osudio i postojanje „zločinačkih“ veza između Sadama Huseina i Al kaide. Prvog novembra prošle godine, ista stvar: CIA je objavila zbirku dokumenata zaplenjenih u Pakistanu tokom atentata na Osamu bin Ladena, koji dokazuju postojanje neprirodnih veza između njegovih sledbenika (sunita) i (šiitskih) vlasti u Teheranu. Izgleda da je Vašington već zaboravio na podršku koju je, u ovom slučaju i zaista, pružao Bin Ladenu dok se u Avganistanu borio protiv Sovjeta; kao i Reganovu ilegalnu prodaju naoružanja Iranu, kojom je američki predsednik prikupljao sredstva za finansiranje svojih prijatelja iz redova nikaragvanske ekstremne desnice.
U to vreme, niko za time nije posegao da bi objavio rat Sjedinjenim Državama… Nasuprot tome, želja za bitkom protiv Irana danas čvrsto povezuje saudijsku monarhiju, izraelsku vladu i brojne američke državnike. Uticajni (…)
