Sve je počelo 11. jula kada je Zohra Bibi, jedna od pet stotina kućnih slugu u zatvorenom stambenom kompleksu Mahagun Moderne Society, koji sačinjava dvadeset i jedan soliter u Noidi, satelitskom gradu Nju Delhija, došla u stan svog poslodavca Harše Seti. Ispričala mi je da je po dolasku u stan dobila šamar, da je pokušala da pobegne ali da joj je oduzet mobilni telefon i da je zato morala da se krije čitavu noć. Sutradan u zoru su njene kolege došle na istu adresu naoružani kamenicama i motkama, uzvikujući ljutite parole. Njena priča počinje ovako: „Ustajem u 5:30 svakog dana kako bih mogla da stignem kod poslodavca pre doručka koji počinje u 7 časova. Obavljanjem kućnih poslova zapravo uspevamo da poslodavcima uštedimo dosta vremena. Zarađivala sam sedamneast hiljada rupija [260 dolara] mesečno od osam poslova, što radim već dvanaest godina. Moj najstariji sin, moj muž i ja smo učestvovali u izgradnji kompleksa Mahagun Moderne, a kada su stanari došli, počela sam da radim kao spremačica. Prosto sam se pojavila pred kapijom jednog jutra i tražila posao.“
Zajedno sa mužem Abdulom, Bibi je u bekstvu od policije od 12. jula i krije se na tajnoj lokaciji koju poseduje neregistrovani Sindikat Garelu Kamgar (GKU), čije članstvo navodno broji sedam hiljada ljudi. Policija je bila u Setijevom stanu u noći između 11. i 12. jula, nakon što je Abdul prijavio nestanak svoje supruge. S obzirom da je nisu pronašli, Abdul je obavestio svoje kolege i susede i tako pokrenuo nerede bez presedana koji su uznemirili i potresli imućne klase Indije. Zohra Bibi, odevena u kurtu i sa elegantnom linijom narandžastog pudera nanesenog na razdeljak – „da bi ljudi mislili da sam Induskinja i tako me ostavili na miru“ – jedna je od desetina hiljada migranata, mahom islamske veroispovesti, koji su došli u velike gradove Indije iz Zapadnog Bengala.
Kućna posluga je ovde zato što nam je neophodna, otprilike kao i klima uređaji – teško je zamisliti život bez nje, Alok Kumar
Za dobrostojeće Induse koji teže zapadnjačkom načinu života betonski neboderi Noide predstavljaju obećanje fantastične budućnosti koja sobom nosi klimatizovane prostorije, brzi internet, olimpijske bazene i terene za tenis i golf, obezbeđenje i izobilje kućnih pomoćnica i pomoćnika. Najbogatijima (u Indiji ima preko stotinu milijardera) ovaj kompleks nije privlačan, što nije slučaj među preduzetnicima, upravnim kadrom, lekarima i advokatima koji beže iz prenaseljenog i sve skupljeg Delhija i sanjaju o tome da pristupe redovima „globalne srednje klase“. Kompleks Romano u Noidi potencijalnim stanarima nudi šansu da „žive u Noidi, ali da se osećaju kao da su u Rimu“; tabla ispred bloka Džejpi Grins poručuje „drugo mesto, drugi svet“. A nedaleko odatle, u sirotinjskom naselju od zarđalog gvožđa, živi čitava armija kućne posluge.
Obično jutro
Za stanare solitera (Menhetn, Venecija, Eternija, itd) u Mahagun Moderne, jutro neposredno nakon opisanog incidenta bilo je kao i svako drugo – ono doba dana kada „gazdarice“ voze decu u školu ili se spremaju za časove joge, njihovi supruzi preko telefona zovu Olu ili Uber da ih prevezu do kancelarija u Delhiju, a kućna posluga dolazi da obavi svoj deo posla.
Kompleks Romano u Noidi potencijalnim stanarima nudi šansu da „žive u Noidi, ali da se osećaju kao da su u Rimu“
Ipak, po jutru se dan ne poznaje: uskoro je nekoliko stotina slugu iz obližnjeg naselja, uz svoje supružnike i susede – građevinske radnike, vozače rikši i piljare – provalilo kapije kompleksa da bi spasili Zohru Bibi, misleći da je u opasnosti. Tako su, bar za vreme trajanja nereda, prestali da budu nevidljivi.
Zohra Bibi je izbegavala da mi otkrije tačnu hronologiju događaja. Njen poslodavac, stanari Mahagun Moderne i kompanija koja upravlja kompleksom su redom podneli prijavu policiji za pokušaj ubistva, imovinsku štetu i remećenje javnog reda i mira. Abdulova tužba protiv Seti, za neopravdano ograničavanje slobode kretanja, odbijena je deset dana nakon pobune. S obzirom da je slučaj i dalje bio otvoren, Zohra Bibi nije smela sebi da dozvoli ni jednu pogrešnu reč.
„Udarila me je po licu“
„Ono što mogu da kažem je da me je tog dana, kada sam otišla da pokupim preostali deo zarade, oko sedam hiljada rupija [110 dolara], gospođa Seti ošamarila, gurnula i pretila da će me baciti u kontejner. Tražila sam joj da mi plati za pranje veša koje ne spada u moje redovne poslove. Vikala je na mene i rekla da moram da vratim sedamnaest hiljada rupija, iako nisam ništa ukrala. Udarila me je po licu nekoliko puta, da bi mi onda saopštila da će me prijaviti obezbeđenju. Ostala bih bez svih poslova koje radim. Čitavu noć sam provela u Mahagun Moderne, a ujutru su čuvari došli da me odvedu.“
Indijska srednja klasa nikada pre nije imala posla sa pobunom posluge takvih razmera. „Oni su kao kost u grlu – ne možemo da ih progutamo, ali ne možemo ni da ih ispljunemo“, izjavila je za Njujork Tajms Sandja Gupta, jedna od stanarki.
U kancelariji odseka za prodaju u Mahagun Moderne jarko svetlo obasjava planove za desetine drugih, podjednako krupnih projekata, kao što su Mahagun Maestro, Mahagun Manor i Mahagun Mansion. „Šoping centar će na kraju imati šezdeset i četiri prodavnice, a imamo i osnovnu školu i prostore za aktivnosti u slobodno vreme kao što su tenis, plivanje, košarka i fitnes. Na prostoru od dvadeset i pet hektara stanuje 2600 stanara. Nudimo stanove u rasponu od klasičnog standarda, sa jednom spavaćom sobom, kuhinjom i dnevnom sobom, do luksuznih apartmana površine 137 kvadratnih metara“, kaže direktor marketinga Maniš Pandej.
Namrštio se na tvrdnju da posluga ima nezgodno radno vreme i da ne stiže da pokrije sve stanove i poslove, a da pritom nema ni pauzu. Priznaje da nema „prostorija za poslugu“ koje bi mogli da koriste, iako smatra da to nije nešto što bi ugrozilo imidž kompleksa. „Ne pišite ništa loše o nama. Ne pričajte o incidentu... Sve se vratilo u normalu. Imamo 120 čuvara koji su bez problema rešili situaciju.“
Posluga je kao kost u grlu – ne možemo da je progutamo, ali ne možemo ni da je ispljunemo, Sandja Gupta
Dan nakon nereda, lokalne vlasti su srušile (…)
