Vojnici sa prstima na okidaču na sred ceste, demonstranti i demostrantkinje koji trče i traže sklonište u oblaku suzavca... Ulice Tegusigalpe, glavnog grada Hondurasa, su početkom decembra pokazivale sve znakove vojnog udara, podsećajući na atmosferu juna 2009. kada je levičarskog predsednika Manuela Zelaju otela vojska i prisilno ga ukrcala na avion za Kostariku.
Ovog puta su ozbiljne naznake izborne krađe dolile ulje na vatru. Predsednički izbori od prošlog 26. novembra su održani u klimi ekstremne napetosti, obeleženoj strahom da je Vrhovni izborni sud, u rukama Nacionalne partija Hondurasa (Partido Nacional de Honduras, PNH) na vlasti, spreman na sve da bi zajamčio drugi mandat predsedniku Huanu Orlandu Hernandesu, upitnom zbog njegovih autoritarnih tendencija i učešća u korupciji. Ovom strahu se dodaje i izvesnost: Vašington nije ravnodušan prema rezultatima svog pulena koji garantuje održanje ultraliberalne politike i militarizacije zemlje.
Teško je odrediti u kom tačno trenutku se u istoriji Hondurasa pojavio izraz „prokonzul“ kojim se imenuje ambasador SAD. Termin je već bio široko popularan početkom 1980-ih, kada je američka ambasada u Tegusigalpi pratila – da ne kažemo orkestrirala – fragilnu tranziciju iz honduraške vojne diktature ka režimu uslovne i militarizovane demokratije. Misija poverena prokonzulu koji je bio na funkciji u to vreme, Džonu Negroponteu, bila je savršeno jasna: osigurati se da Honduras služi koordinacionoj platformi nezakonitog rata koji je Reganova administracija vodila protiv sandinističke vlade u Nikaragvi i protiv levih pokreta u Salvadoru i Gvatemali. To je podrazumevalo ne samo snažno američko vojno prisustvo u Hondurasu, već i kontrolu unutrašnjeg političkog života zemlje.
Život u ritmu kasarne
Američke trupe pod rukovodstvom Negropontea su pojačale okupaciju vazdušne baze Soto Kano, koju stanovništvo Hondurasa uglavnom percipira kao jenkijevsku enklavu. Vojna pomoć Sjedinjenih Američkih Država Hondurasu se sa 4 miliona dolara u 1981. povećala na 77,4 miliona dolara u 1984. Priznajući interno da su oružane snage Hondurasa prekršile „na stotine ljudskih prava (...) od koji je većina počinjena iz političkih razloga“, Centralna obaveštajna agencija (CIA) je dala svoju podršku eskadronima smrti koji, poput bataljona 3-16, imaju lošu reputaciju zbog tortura, ubistava i nestanka desetine sindikalista, univerzitetskih radnika, seljaka i studenata. Američka ambasada je održavala bliske veze sa komandantima ovih trupa. Kao što otkrivaju deklasifikovani dokumenti, Negroponte je lično bio uključen u sprečavanje otkrivanja ovih državnih zverstava, da bi se izbeglo, kako je rekao, „stvaranje problema sa ljudskim pravima u Hondurasu“.
Tek 2006. godine se sistem koji je razvio Negroponte – kojeg je Džordž Buš promovisao u ambasadora Ujedinjenih nacija, a potom u pomoćnika državnog sekretara – počeo raspadati. Izabran te godine za predsednika Hondurasa, Manuel Zelaja, bogati zemljovlasnik koji je bio kandidat sa liberalnom etiketom, angažuje se u politici, nenajavljeno i na opšte iznenađenje, na strani levice. Spektakularno raskidajući sa svojim prethodnicima, Zelaja se približio venecuelanskom predsedniku Ugo Čavezu, strašilu za Vašington, i proglasio je pridruživanje Hondurasa Bolivarskom savezu naše Amerike, utemeljenom da bi se suprotstavio uticaju SAD. Vrhunski smelo, Zelaja je pronašao zajednički jezik sa društvenim pokretima koji se suprotstavljaju američkom vojnom prisustvu i pozvao je na stvaranje Ustavotvorne skupštine koja bi zamenila Osnovni zakon iz 1982, usvojen pod nadzorom Vašingtona, novim Ustavom progresivne inspiracije.
Dok je predsednik nameravao konsultovati stanovnike i stanovnice Hondurasa po pitanju toga da li sazivanje Ustavotvorne skupštine treba biti predmet referenduma ili ne, generali i uglednici odlučuju da uzmu pravdu u svoje ruke. Pod izgovorom, bez ikakvih dokaza, da Zelaja traži izmenu Ustava kako bi zadržao vlast na neodređeno vreme, vodeći lideri dve dominantne partije bezrezervno i sa (…)
