Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

PREDNOSTI I OGRANIČENJA SOCIJALNE I SOLIDARNE EKONOMIJE

Sindikati i kooperative – brak iz računa

Kako bi svoju firmu pretvorili u kooperativu, zaposleni moraju da transformišu čitavu radnu organizaciju u roku od nekoliko meseci. Ta hitnost je primorala sindikate da počnu da pružaju podršku ovom obliku upravljanja u kom još uvek traže svoje mesto.

Kompleks je prazan, kapija nesumnjivo zatvorena. Zgrade su sivlje nego juče. Transparent „Ecopla će živeti!“ više nije okačen iznad ulaza u ovu fabriku koja je proizvodila aluminijumsko posuđe. U ovom prostoru naviknutom na buku sada vlada tišina. Buka mašina izmestila se samo sedam kilometara od Sen-Vensan-d-Merkiza (departman Izer) u opštinu La Teras. Tamo je upravo došla italijanska firma Cuki koja je kupila Ecopla-u i sprema se da ponovo pokrene proizvodnju. Ona se obavezala da u roku od tri godine otvori 44 nova radna mesta, od kojih do kraja 2017. godine najmanje 12 – što je daleko od nekadašnjih 77 plaćenih radnika koji su morali da odustanu od sna da svoju sudbinu uzmu u vlastite ruke.

Pre manje od godinu dana, međutim, činilo se kao da je za radnike izerske fabrike moguća drugačija budućnost. U decembru 2016. godine, više od petsto ljudi se okupilo ispred biroa za nezaposlene u Grenoblu da pi podržalo njihovu borbu za radna mesta i njihov projekat kooperativnog proizvodnog društva (SCOP). Među njima je i Olivje Leberkje, nekadašnji sidnikalni predstavnik Opšte konfederacije rada (CGT) u fabrici Fralib u trenutku njene borbe između 2010 i 2014, danas zaposlen u Scop Ti-ju (čitaj: „Kooperativa u pomoć zaposlenosti?“): „Naša borba je trajala 1336 dana. Imali smo brojne akcije, borili smo se rame uz rame godinama kako bismo ostvarili svoju zamisao kooperative i kako ne bismo ostali bez proizvodnje. I vi treba da se borite“, rekao je obrativši se radnicima Ecopla-e. Pored njega, na skupu je bio i Šarl Piaže, sindikalista i učesnik u borbama za spas preduzeće satova Lip iz Bezansona tokom sedamdesetih godina prošlog veka: „Naša borba je trajala četiri godine. Tokom nje, obzbeđenje nas je izbacivalo iz fabrike, sakrivali smo izrađene satove, radne stanice i čak i mašine kako bismo u tajnim radionicama nastavili proizvodnju. Imali smo petlju!“ Za ljude iz Ecopla-e, borba je do skora bila moguća: drugi su se borili na isti način pre njih.

„Plaćamo cenu marksističke kulture“

Međutim, Gijom Gurg, profesor i istraživač političkih nauka koji radi na knjizi o Lip-u, seća se drugačijeg vremena. „Naravno da je trebalo podržati Ecopla-u, ali ne zaboravimo da su u periodu Lip-a, radnici uglavnom bili protiv kooperativa. Kao i u većini francuskih fabrika, oni nisu hteli da izađu iz kapitalizma. Njihov jedini cilj je bio da sačuvaju svoja radna mesta i da od šefova dobiju ponovno pokretanje rada.“

„Hoćemo gazdu!“ Ovaj slogan može da iznenadi. Ipak, on je poslednjih decenija lajtmotiv kako među radnicima, tako i među vodećim francuskim sindikatima. „Još uvek robujemo staroj logici da, kada se suočimo sa poteškoćama, tražimo industrijalca, ili čak finansijera, umesto da se okrenemo modelu kooperative“, objašnjava Patrik Bernar, generalni sekretar metalurškog sindikata CGT-a u Izeru. „Plaćamo cenu marksističke kulture“ on dodaje bez oklevanja, nakon što je otkrio model kooperativa kroz susrete sa aktivistima i predavanja anarhističkih mislilaca. Prema mišljenju Benoaa Borica, vođe udruženja Autogestion (Samoupravljanje), problem leži u tome što se kooperative često „ne posmatraju kao deo sukoba između rada i kapitala “.

Iako pristalice modela kooperative i sindikalne strukture imaju zajednički cilj odbrane radnih mesta, njihova sredstva se razlikuju. Suprotno misli Pjera Žozefa Prudona i modelu samoupravnih radničkih zadruga XIX veka, glavne sindikalne organizacije čvrsto insistiraju – na tragu misli Karla Marksa – na tome da u prvoj fazi oslobođenja ne može doći do prevazlaženja kapitalizma kao političke forme. U pozadini ovog pristupa leži ideja da „ipak ne možemo zahtevati od radnika da plate da bi radili tako što će kupiti deo preduzeća.“

Primer preduzeća Alpine Aluminium je ilustrativan. Locirana u Kran-Ževrijeu (pokraj Ansija) ova fabrika je bila ponos Pechiney grupe. Iako je pre dvadeset godina bila glavni snabdevač firme Tefal, svedočila je sve manjim ulaganjima profita u odnosu na druge grane grupe, dok nije morala da proglasi bankrot u novembru 2014. godine. U nedostatku ozbiljnog kupca, Francuska demokratska konfederacija rada (CFDT), većinski sindikat, udružio se sa vodećim kadrovima fabrike protiv njenog vlasnika – američkog (...)

Obim celog teksta : 2 123 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Margo Emeriš & Klementin Metenije

su novinarke.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst