Anarhistkinja Ema Goldman (1869-1940) je pre njenog proterivanja iz Sjedinjenih Američkih Država u novi Sovjetski savez branila delovanje boljševika. Došavši u Petrograd sa svojim bivšim saputnikom Aleksandrom Berkmanom januara 1920, otišla je do onih libertarista koji su bili bliski novim ruskim vođama. Oni su je pak zadužili za stvaranje muzeja revolucije, što će joj omogućiti da putuje diljem zemlje i da upoznaje i zvaničnike i anonimne ljude. Nekoliko meseci nakon Kronštatske pobune, uspela je, još uvek sa Berkmanom i ne bez teškoća, da napusti zemlju decembra 1921. Nakon toga je radila na pisanju My Further Disillusionment in Russia (1924) : priču o bolnom razočarenju zbog autoritarnih koncepcija i praksi, o postavljanju sovjeta, o pojavi birokratije i o represiji nad neboljševičkim revolucionarnim strujama. Iza ovog prosvetljujućeg svedočanstva je upravo proces razočarenja ono što privlači pažnju: ona govori o nemogućnosti „da se odvoji od onoga što je bio savršeni san“ i dodaje da je to bila „velika ljubav koje se ne možemo osloboditi dugo nakon raskida“.
Ova hronika pokriva razdoblje kada su boljševici već na vlasti. Da bi se imala celovita vizija uloge anarhista u ruskoj revoluciji, njihovo delovanje treba smestiti u dugu borbu protiv carističke autokratije, tokom revolucija iz 1905. i 1917. Aleksandar Skirda ovome pristupa na dva načina. Najpre u eseju koji podseća na demokratske i egalitarne tradicije drevne Rusije i predstavlja istoriju ruskih anarhista od Mihajla Bakunjima i Petra Kropotkina do 1917. godine, potom njihov sukob sa boljševicima od marta 2018, od Kronštata do Mahnovčine (tzv. slobodne teritorije koju su držali anarhisti u vreme građanskog rata u Rusiji, prim.prev.). Zatim, ovome pristupa zbirkom dokumenata ili svedočanstava ruskih i stranih anarhista/kinja, poput Aleksandra Berkmana, Eme Goldman i Rudolfa Rokera. Lenjinov preokret se dogodio po njegovom povratku u Rusiju sa aprilskim tezama, u kojima je uskrsnuće anti-etatističkog (…)
