Šestog novembra 2017. godine, urednica Njujork tajmsa, Mišel Goldberg, se u besnom tekstu pod naslovom „Godišnjica apokalipse“ konsternirano osvrnula na prvih godinu dana Trampove administracije. Ona je lamentovala o „košmaru“ tokom kog „je nezamislivo postalo svakodnevno“. Sudeći prema litaniji kritika koje ovom milijarderu trenutno upućuje čitav spektar „BosNyWash“ (Boston-Njujork-Vašington) stručnjaka i rukovodilaca, Goldberg nije jedina koja iskazuje osećaj gubitka zbog promena kroz koje prolaze Sjedinjene države od početka mandata njihovog četrdeset i petog predsednika.
Razlike između trenutne administracije i tradicionalnih američkih elita su dovele do eksplozija na polju unutrašnje politike. Otada, deluje da na njemu – naelektrisanom Trampovim izjavama i hirovima, kao i napadima njegovih sve ogorčenijih protivnika – vlada permanentni kulturni sukob između, mržnjom obuzetih, konzervativaca, populista i progresivaca koji se više ne ustručavaju da zadaju ni najniže moguće udarce, a sve pred očima Vašingtonovih međunarodnih partnera i rivala. Da li je za ovaj haos u celosti odgovoran novi predsednik? Kao što poslovica kaže, novac se zajmi samo bogatašima (francuska izreka „On ne prête qu’aux riches” u prenesenom značenju odnosi se na pripisivanje odgovornosti za konkretne postupke ljudima koji imaju običaj/reputaciju da rade slične stvari bez obzira na to da li su zaista odgovorni, prim. prev.), ali to u ovom slučaju nije nužno istina. Manihejski zaokret u javnoj raspravi u Americi je zapravo prethodio Trampovom predsednikovanju. A trenutni stanar Bele kuće je daleko od uzroka sadašnje ekstremne polarizacije – on je prosto njena najvidljivija posledica.
Sposobnost da ujedinjuje... protiv samog sebe
Dakle, ne treba na polju unutrašnje politike tražiti suštinski raskid koji donosi ovaj prepreden, neodlučan, brutalan, nedokazan, zbunjujuć i narcisoidan pristup koji nazivamo trampizmom: on se daleko jasnije vidi kroz posledice na međunarodne odnose. Američka spoljna politika je do sada bila obeležena relativnim konsenzusom oko principa, vrednosti i velikih strateških ciljeva. Zbignjev Bžežinski, nekadašnji savetnik predsednika Kartera i jedan od tvoraca koncepta dominacije nad „slobodnim“ svetom tokom i nakon Hladnog rata, ilustrovao je taj konsenzus definišući ulogu Amerike kao benevolentnog suverena koji ima sopstveni interes: „Njena izvanredna globalna sveprisutnost daje pravo Americi da uživa nivo bezbednosti viši od svih ostalih država. [...]“, on, međutim, dodaje da će „[o]vaj poduhvat imati veće šanse za uspeh ukoliko ostatak sveta prihvati da američka velika strategija vodi ka uspostavljanju svetske zajednice zajedničkih interesa.“
Ipak, deluje da Tramp, za kog je svet u haosu („a mess“), a čovek „najpoganija od svih životinja “ smatra da je Bžežinski, koji je preminuo 26. marta prošle godine, u suštini bio precenjeni prorok jedne protekle epohe. New world order („novi svetski poredak“) više nije New World order („poredak Novog sveta“)? Američkom predsedniku to ne smeta naročito, dokle god može da ispuni određena obećanja koja je dao svojoj glasačkoj bazi, dokle god Amerika jasno nadmašuje svoje rivale na vojnom planu i dokle iz bilateralnih pregovora („deals“) u kojima će učestvovati u budućnosti bude izlazila kao pobednica. On, dakle, ne smatra da su vojnobezbednosni savezi u pacifičkoj Aziji, Evropi i na Bliskom istoku u američkom interesu. Ukinuo je sporazum o Transatlanskom partnerstvu (TPP) i Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA), preispitao dogovor o slobodnoj trgovini sa Južnom Korejom i, blago rečeno, počeo da dovodi u pitanje korisnost Organizacije severnoatlantskog sporazuma (NATO) prokazujući pristup „slepih putnika“ većine njenih evropskih članica, naročito Nemačke (vidi: članak Pjera Rambera na stranama...).
Na prvi pogled deluje kao da noseći stubovi „velike strategije“, nastale u okviru dogovora velikih sila nakon Drugog svetskog rata, popuštaju pod neprestanim naletom sistematskog preispitivanja njihovog smisla. Ovom stanju, na koje nisu u mogućnosti da raguju, doprinose i profesionalne američke diplomate. Administracija još uvek nije postavila odgovorne ljude na dve trećine ključnih mesta u Stejt dipartmentu, a predsednik smatra da su ona „totalno nepotrebna“. Na ovo potcenjivanje, stručnjaci za spoljnu politiku odgovaraju svesrdnim prezirom, izjavljujući da predsednik nema nikakvu viziju, plan ili strategiju. Sa ove tačke gledišta, Tramp pokazuje svoju potcenjenu sposobnost da ujedinjuje... protiv samog sebe: oni koji ga mrze dolaze iz redova – kakav šok – liberalnih institucionalista iz Demokratske partije, kao i republikanaca koji pripadaju struji neokonzervatizma iz Bušovog vremena. „Pravi problem sa Trampovom spoljnom politikom? To što ona možda ne postoji“ brine se liberal Dejvid Ignatius u Vašington postu. Zbilja, ovo je ključno pitanje. Da li Tramp želi da vrati Ameriku na pozicije svojevrsnog diplomatskog egoizma nedostojnog njene moralne misije? Ili on zaista plovi bez kompasa i busole, vođen instinktom?
Glavni problem trenutnih komentatora spoljne politike je to što smatraju da je postojala njena stabilnost koju danas ugrožava Trampova administracija. Ovo pokazuje Robert B. Zolik, nekadašnji predsednik Svetske banke, bivši Zamenik državnog sekretara i bivši generalni menadžer Goldman-Saksa za kog „Trampova spoljna politika predstavlja raskid sa spoljnom politikom svih predsednika, kako demokrata, tako i republikanaca, od Harija Trumana [predsednika u periodu 1945-1953]“. Mudro, svi ti predsednici su vazda tumačili nacionalni interes i internacionalizam kao dve strane istog novčića.
Ova procena je delom istinita, a delom ne. Sada je potrebno razgraničiti idološki („vizija“) od praktičnog („politika“) nivoa. Sa instrumentalne tačke gledišta prakse, dogma dvopartijske stabilnosti je mit. Tramp je (trapav i neotesan) deo jednog od kratkih ciklusa permanentnog taktičkog kretanja između „maksimalizma“ i „povlačenja“ koji već dugo karakterišu američku diplomatiju. Takođe, nije prvi ko se našao u ovoj poziciji. Dvajt Ajzenhauer je okončao aktivizam prvog Hladnog rata. Džon F. Kenedi je, uz određenu dozu neodgovornosti, ovaj aktivizam oživeo 1961. godine. Počevši od 1969. godine, Ričard Nikson je poveo nevoljno povlačenje puno paradoksa (kumovao je otopljavanju odnosa s Kinom, ali je i pojačao krstaški rat protiv komunizma u Latinskoj Americi). Ronald Regan je bio tvrdi maksimalista koji je napadao period povlačenja za koji je, prema njegovom mišljenju, bila odgovorna administracija predsednika Kartera. Barak Obama i njegov koncept nation-building at home napravio je raskid u odnosu na maksimalističke aktivnosti tokom mandata Klintona i Buša, dvojice predsednika koji su na spoljnopolitičkom planu bili sličniji nego što se čini. Tramp upada u ritam ovih ciklusa političke promene.
Jedna biblija, brojni brevijari
Ovim cikličnim taktičkim praksama treba dodati još jedan nivo tumačenja – nivo „velike strategije“, ili, preciznije rečeno, nivo „vizije“. Što se toga tiče, iako Amerika ima samo jednu bibliju, koristi brojne brevijare (naziv za crkvene knjige iz kojih se vrši svakodnevna, redovna, služba u crkvi. Različite hrišćanske denominacije, naročito protestantske, koriste različite brevijare, iako načelno poštuju istu svetu knjigu – Bibliju, prim. prev.). Jedan „egzemplaristički“ kog je „pisao“ Tomas Džeferson (predsednik u periodu 1801-1809), a potom Džejms Karter (1977-1981). Njih dvojica su želeli da „Grad na brdu“ bude primer celom svetu. Drugi je izolacionistički, po modelu Vorena Hardinga (1921-1923) ili Džona Kvinsija Adamsa (1825-1829) koji su odbili „da idu u tuđinu tražeći čudovišta koja treba uništiti “. Brevijar sledbenika ravnoteže sila, kakav je bio Nikson. Brevijar imperijalista, čiji je najbolji primer Teodor Ruzvelt (1901-1909). Takođe, brevijar internacionalista bili oni mesijanski nastrojeni kao Vudro Vilson (1913-1921), ili pragmatično, kao Obama. Na prvi pogled, difrakcija ovih perspektiva je tolika da ih, da bi bilo jasnije, teorija međunarodnih odnosa grupiše po simplifikovanim familijama vizija spoljnih odnosa Sjedinjenih američkih država.
Najpoznatiju klasifikaciju uveo je Volter Rasel Mid, koji je američku spoljnu politiku razvrstao u četiri arhetipne tendencije, povezane sa mislima istaknutih političkih ličnosti: tendenciju Aleksandra Hamiltona, prvog Sekretara finansija Sjedinjenih američkih država (1789-1795), „realističnu“ i vođenu komercijalnim pitanjima. kao i tendencije predsednikâ Tomasa Džefersona, posvećenog demokratskim idealima, Vudroa Vilsona, branitelja moralnih principa i Endrua Džeksona (1829-1837), nacionaliste i militariste.
Danas postoji saglasnost o tome da se vizija Donalda Trampa smešta u okvir džeksonizma koji nudi ključ razumevanja njegove unutrašnje i spoljne politike. Nakon što je preuzeo Belu kuću, požurio je da okači Džeksonov portret u (…)
