Nakon duge neoliberalne noći 1990-ih godina i nakon izbora Huga Čaveza u Venecueli 1998, bastioni latino-američke desnice su se srušili kao kula od karata. Na vrhuncu ovog fenomena 2009. godine, u osam od deset zemalja Južne Amerike na vlasti je bila levica. A da ne pominjeno Salvador, Nikaragvu, Honduras, Dominikansku Republiku ili Gvatemalu. U ovim zemljama, isto kao i u Paragvaju, progresivci su prvi put došli na vlast.
Prve godine XXI veka je obeležio veliki ekonomski, društveni i politički napredak, u kontekstu suvereniteta, dostojanstva i geopolitičke autonomije. Ove uspehe je olakšao porast cena primarnih sirovina, ali je bilo neophodno da se bogatstvo uloži u „dobrobit“ naših naroda. To je i učinjeno.
Amerika stoga nije iskusila epohu promena, već promenu epohe. Za nekadašnju vlast kao i za hegemone države, bilo je neophodno okončati dinamiku koja je najavila drugu etapu: regionalne nezavisnosti.
Ako isključimo (neuspešan) državni udar protiv Čaveza 2002, pokušaji destabilizacije počeli su kasnije: Bolivija (2008), Honduras (2009), Ekvador (2010) i Paragvaj (2012). Od 2014. godine ovi nepovezani napori profitiraju od preokreta u ekonomskom ciklusu i nastoje da postignu konzervativnu restauraciju uz međunarodnu podršku, inostrano finansiranje itd. Reakcija ne poznaje ni granice ni skrupule: ona danas uzima oblik ekonomskog gušenja u Venecueli, parlamentarnog državnog udara u Brazilu ili pravosudne politike, sa pretnjama bivšim predsednicima Luisu Inasiu Luli da Silvi (Brazil) i Kristini Fernandez Kihner (Argentina), ali i potpredsedniku Horheu Glasu u Ekvadoru. Tako da u Južnoj Americi ostaju samo tri progresivne vlade: u Venecueli, Boliviji i Urugvaju.
Reakcionarna strategija se oslanja na dva argumenta: ekonomski model levice je propao i progresivne vlade su pokazale nedostatak moralnosti.
Od kraja 2014. region je u celini pogođen nepovoljnim međunarodnim konktekstom. Tokom perioda recesije dolazi do specifičnih teškoća u Brazilu i Venecueli koje, kako nam je rečeno, ilustruju neuspeh socijalizma. Ali, nije li Urugvaj u kojem je vladala levica bio najrazvijenija zemlja južno od Rio Brava? I nema li Bolivija najbolje makro-ekonomske pokazatelje na planeti?
Ekvador se, sa svoje strane, suočio sa onime što smo nazvali „savršena oluja“: pad našeg izvoza je pogoršan snažnom apresijacijom dolara, valute koju koristimo do 2000-ih. Eksterni šokovi koji su nas potresli 2015. i 2016. ne predstavljaju presedan u savremenoj istoriji naše zemlje. Po prvi put za trideset godina, doživeli smo uzastopne padove izvoza, što predstavlja gubitak od 10% naše godišnje proizvodnje. Vrednost izvoza je 2016. iznosila samo 64% od sume koja je zabeležena dve godine ranije. U prva tri meseca iste te godine, cena barela ekvadorske nafte dostigla je granicu od 20 dolara, što je cifra koja ne pokriva ni troškove proizvodnje.
Istovremeno, dolar je sa 0,734 porastao na 0,948 eura između januara 2014. i decembra 2016. - skok od 30% - dok se valuta naših kolumbijskih suseda depresirala za više od 70%, što je njihov izvoz učinilo konkurentnijim. Protok novca između države i javnih naftnih kompanija se preokrenuo; vlada je morala platiti skoro 1,6 milijardi dolara ovim preduzećima da bi ih spasila od bankrota... A da ne pominjemo parnicu koja je izgubljena pred nepravednim arbitražnim tribunalom koji nas je prisilio da platimo više od 1% bruto domaćeg proizvoda (BDP) kompanijama Oxy i Chevron.
Povrh svega, priobalno područje je 16. aprila 2016. doživelo zemljotres od oko 8 stepeni na Rihterovoj skali, koji je izazvao na stotine žrtava. Katastrofa i njenih 4000 potresa su izazvale pad od 0,7% rasta i rezultirale gubicima u iznosu od 3% BDP-a. To su razlozi zbog koji smo prešli iz snažnog rasta od 4% u 2014. u 0,2% u 2015, te na povlačenje od 1,5% u 2016. Ali (…)
