Američki Kongres je 24. oktobra 1995. godine velikom većinom usvojio odluku da se ambasada Sjedijnenih Američkih Država u Izraelu premesti iz Tel Aviva u Jerusalim, ne kasnije od 31. maja 1999. godine. Iako se ovaj transfer našao na spisku njegovih predizbornih obećanja tokom kampanje vođene 1992. godine, predsednik Bil Klinton odbio je da potpiše Dekret o jerusalimskoj ambasadi. Njegovi naslednici, Džordž V. Buš i Barak Obama, postupili su na isti način, saglasni s tim da Sjedinjene Države moraju da sačekaju na rešenje izraelsko-palestinkog sukoba i do tada se pridržavaju međunarodnog konsenzusa o statusu Jerusalima.
Kako bi izbegli potpisivanje ovog zakona, američki predsednici su jedan za drugim na svakih pola godine potpisivali njegovu privremenu suspenziju, što je juna 2017. godine učinio i Donald Tramp. Odlukom da šestog decembra ovaj grad prizna za glavni grad Izraela Tramp je stavio tačku na taj dvosmisleni pristup, suprotan pre svega Rezoluciji 476 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji je 30. juna 1980. godine poništio sve mere koje je Izrael preduzeo, a koje „menjaju geografski, demografski i istorijski karakter Svetog grada“. Mesec dana kasnije, izraelska skupština, Kneset, izglasala je „osnovni zakon“ kojim je ovaj grad proglasila za „u celini i jedinstvu, glavni grad Izraela“. Savet bezbednosti je 20. avgusta reagovao glasanjem za rezoluciju 478, kojom su države članice pozvane da povuku svoje diplomatske misije iz Jerusalima. Od tada se, uz par retkih izuzetaka – Kostarika i Salvador zadržali su tamo svoje ambasade sve do 2006. godine – u Jerusalimu nalaze samo dva konzulata, s ambasadama u Tel Avivu.
Izraelska javnost je Trampovu inicijativu podržala entuzijastično. a vlast euforično. Retki komentatori podsetili su na to da se Bela kuća suzdržava od donošenja odluke o pitanju punog i ekskluzivnog suvereniteta Izraela nad Jerusalimom, precizirajući da će njegova konkretna ograničenja morati da se odrede u kontekstu pregovora o konačnom statusu grada. Osim toga, usled pitanja vezanih za izgradnju i dobijanje zemlje na kojoj bi se izgradila, američka ambasada neće skoro biti preseljena u Jerusalim. Američki državni sekretar, Reks Tilerson, u nekoliko je navrata nagovestio da do premeštaja neće doći još dve do tri godine. Drugim rečima, sve do kraja Trampovog mandata.
Za palestinske lidere, međutim, ovo predstavlja prelomnu tačku međunarodnog legitimiteta na koji su se oslanjali još od početka mirovnih pregovora. Ujedno predstavlja i novi neuspeh strategije Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) prema Izraelu, čiji su razlozi mnogobrojni. Neki od njih sežu sve do početaka procesa u Oslu. Usred tajnih pregovora u hotelu Halversbol u Norveškoj, izraelski pravni savetnik, Joel Singer, je 29. jula 1993. godine u izveštaju izraelskom premijeru Jicaku Rabinu i njegovom ministru spoljnih poslova Šimonu Peresu u Jerusalimu napisao sledeće: „PLO namerava da odloži prelazak civilne vlasti sve dok se IDF ne povuče iz Gaze i Jerihona. Objasnili su nam da će do prelaska vlasti doći tek po naredbi tuniskog PLO-a kada poseti Gazu, a ne od strane… lokalnih Palestinaca. “ U to vreme, vođstvo PLO-a nalazilo se u Tunisu, odakle je pokušavalo da zadrži kontrolu nad pregovorima i ograniči uticaj političara koji su živeli na okupiranim teritorijama. Kao posledica ovog rivalstva, odsustvo lidera – koji najbolje poznaju situaciju na terenu – u pregovaračkom timu bilo je osetno već na početku pregovora.
Unutrašnja asimetrija
Tokom pregovora o autonomiji Gaze i Jerihona, koji su se sredinom oktobra 1993. godine održali na istoku Sinaja, u egipatskom gradiću Taba, nezadovoljstvo palestinskog kartografa iz Istočnog Jerusalima, Halila Toufakdžija, kom nije dozvoljen ulazak u salu za pregovore, bilo je očigledno. Lideri pristigli iz Tunisa pravili su jednu grešku za drugom, pogrešno iscrtavajući teritorijalne granice Jerihona… Trebalo je posvedočiti razlici u logistici izraelskog i palestinskog tima. Jedni su sa sobom imali najnovije laptopove, gomilu CD-ova i simulacije koje su pripremili vrhunski advokati. Drugi su u blokčićima vodili beleške. PLO će se tek kasnije obratiti profesionalnijim međunarodnim advokatima. U tim pregovorima, Palestinci nisu uspeli da prevaziđu tu unutrašnju asimetriju između oslobodilačke organizacije i države.
Tim Fejkala al Huseinija (1940–2001), u narodu omiljenog lokalnog palestinskog lidera iz unutrašnjosti, nije propustio da upozori na širenje (…)
