Dugo vremena se Harvi Vajnstajn smatrao tvrdokornim protivnikom rasizma, seksizma i cenzure. Dugujemo mu, na primer, puno raskošnih zabava na kojima su se prikupljala sredstva za borbu protiv side. Godine 2014. je dao podršku grupi žena nazvanih „majke protiv Buša“. U svetlu terorističkog napada na francuske novine Šarli Ebdo, visoko je uzdizao baklju slobode izražavanja: „Niko nikada ne može uništiti kapacitet velikih umetnika da prikazuju naš svet“, rekao je 11. januara 2015. na stranicama magazina Variety.
On je takođe, i pre svega, bio bezuslovni pristalica Baraka Obame i Hilari Klinton. Niko bolje od njega ne otelovljuje dvosmislenosti demokratske elite koju predstavlja Fondacija Klinton. Dobrotvorne večeri koje fondacija organizuje imaju istu funkciju kao Vajnstajnova dobra dela iz prošlosti: to su prostori društvene kompenzacije u kojima pridošlice u mondenski svet dobijaju svoje plemićke titule – u Francuskoj se to nekada zvalo „skorojević“ (savonnette à vilain).
Sudelovanje u Fondaciji Klinton je jednako činjenju dobrih dela sa visokim oktanskim brojem. Tamo susrećete brdo slavnih osoba, one koji su proslavljeni zbog altruizma i svoje nepogrešive moralne vrednosti, te koje, veoma često, imaju jednostavna imena, poput pevača Bono ili mlade Pakistanke Malala, dobitnice Nobelove nagrade za mir. Prosvetljeni likovi, beatifikovani, sa kojima se u kontatku razmenjuje nešto za nešto - što velikim ribama poslovnog sveta omogućava da sa finansijskim doprinosom dobiju i priznanje dobrih Samarićana. U centru ove igre opsenarstva, Klintonovi imaju ulogu gospodara ceremonije. Jednom nogom su u svakom taboru, u onom velikih vrlih duša i u onom, manje blistavijem, taboru preduzetničkog posla. Vajnstajn bolje od bilo kog drugog personifikuje ovu berzu moralnih vrednosti.
Eto to je šampion humanosti koji je optužen za seksualno nasilje neverovatne učestalosti i težine. Eto kako se ovaj neumorni branitelj slobode štampe otkriva kao virtuoz u umetnosti manipulisanja novinara, čak i kao onaj koji ih zlostavlja kada ne prestaju da postavljaju neugodna pitanja. Ali producent-zvezda Holivuda je također znao da pokaže i svoje ljubazno lice, da plete mrežu dužnika, te da primi i uzvrati uslugu.
Godine 2012. je kupio prava iskorištavanja na američkoj teritoriji za Serment de Tobrouk, dokumentarni film koji je realizovao sa elegantno obučenim francuskim esejistom Bernar Anri Levijem. Film je trebalo da promoviše, na međunarodnoj sceni, rušenje režima Muamera Gadafija 2011. – uništavanje koje je u Sjedinjenim Američkim Državama poznatije pod imenom „Hilarin rat“, a od kojeg se Libija, sedam godina kasnije, još nije oporavila. Opis koji daje Vajnstajn ilustruje nivo naglaska i pedanterije kakav se samo može postići u jednom paragrafu: „Ovaj predivan film pokazuje neverovatnu hrabrost Bernar Anri Levija i snagu bivšeg (…)
