Čini se da „osećanje ekonomskog života“ odudara od optimizma koji politika dnevno emituje pozivajući se na drastičan pad nezaposlenosti. Veliki je nesklad između anemičnog ekonomskog rasta i drastičnog pada nezaposlenosti, veliki je nesklad između neodmerenog samohvalisanja srpskih zvaničnika i ukupnog stanja ekonomije koje za tako egzaltiranu hvalu ne daje mnogo osnova. Taj vatromet neodmerenih izjava blokira ozbiljnu debatu i gura pod tepih ogromne ekonomske, socijalne i demografske probleme sa kojima je Srbija suočena.
Mesecima unazad zvaničnici obaveštavaju javnost o čudu koje se događa na srpskom tržištu rada i o pozitivnim istorijskim rekordima nezabeleženim još od daleke 1992. Direktor Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) je u više navrata izjavljivao kako je broj nezaposlenih na evidenciji službe najniži u poslednjih 25 godina.
Predsednik Vučić, neobično sklon hiperbolama, koristi svaku priliku da uveri javnost kako je stopa nezaposlenosti takođe najniža u poslednjih - lako je pogoditi - baš 25 godina. Problem ovakvih iskaza je što nemaju uporište u činjenicama i što spadaju u arsenal olakih i proizvoljnih tvrdnji.
Direktor NSZ tako upoređuje podatke koji su obuhvatali Srbiju sa Kosovom i Metohijom sa Srbijom danas, u kojoj nema podataka za KiM. Direktoru je takođe promakla ključna demografska činjenica - Srbija (bez KiM) je 1992. imala oko 800 hiljada stanovnika više nego što ih ima danas.
Kada je reč o „najnižoj stopi nezaposlenosti u poslednjih 25 godina“, kako predsednik Srbije radosno tvrdi, i tu postoji dodatni, nepremostiv metodološki problem. Podaci o niskim stopama nezaposlenosti na koje se predsednik poziva dobijeni su na bazi ankete o radnoj snazi, a taj metod procene zaposlenosti je pretrpeo ogromne promene. Metodološke promene su takve da se podaci o nezaposlenosti ne mogu upoređivati čak ni u poslednjih pet godina, a kamoli u poslednjih 25 godina (uzgred, ankete o zaposlenosti se sprovode tek od 1995, a ne od 1992, stope nezaposlenosti su se do 2003. određivale po nacionalnoj metodologiji i na bazi drugačijih parametara, itd).
Menjajući metodologiju, srpska statistika pokušava da unapredi metod prikupljanja podataka anketom i da ga uskladi sa evropskim statističkim sistemom. Tome se nema šta zameriti. Nevolja je što je to narušilo uporedivost podataka u dužim vremenskim serijama i što je time otvorena mogućnost za kreativno korišćenje i interpretaciju podataka kako kome padne napamet. A ta se mogućnost nemilice troši.
Registrovana zaposlenost i zaposlenost po anketi
Svi građani Srbije (bez KiM) se smatraju registrovano zaposlenim ako „ … imaju formalno pravni ugovor o zaposlenju, odnosno zasnovan radni odnos sa poslodavcem na određeno ili neodređeno vreme i lica koja rade van radnog odnosa na osnovu ugovora o delu ili na osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova; lica koja obavljaju samostalne delatnosti ili su osnivači privrednih društava ili preduzetničkih radnji; kao i lica koja obavljaju poljoprivredne delatnosti a nalaze se na evidenciji Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja“.
Iza ove duge i dosadne statističke definicije kriju se svi oni čiji je rad vidljiv državnim službama, koji nisu stariji od 65 godina i koji imaju socijalno osiguranje. (U tom korpusu zaposlenih su i radnici preduzeća u stečaju, kao i oni koji ne primaju uredno plate niti im se uredno uplaćuju porezi i doprinosi.)
Na drugoj, tužnijoj strani su (registrovano) nezaposleni, građani od 15 do 65 godina života koji su na evidenciji nezaposlenih (NSZ), dakle bez posla a spremni su da rade. (Mladi koji nastavljaju školovanje se, naravno, ne vode kao nezaposleni.)
Iz ugla zdravog razuma, ove dve kategorije aktivnog stanovništva bi morale biti u središtu svake analize zaposlenosti. Iz perspektive „modernog statističkog razuma“ međutim, ove dve kategorije ne igraju nikakvu ulogu kada se izračunavaju stope (ne)zaposlenosti po metodologiji koja je danas na snazi i na koju se političari pozivaju u obraćanju javnosti.
Ako već postoje podaci o registrovanoj (ne)zaposlenosti koji bi morali biti egzaktni, ažurni i nepodložni procenama, čemu onda služe ankete koje su glavni izvor kontroverzi i kojima je ovaj tekst posvećen?
Ankete o radnoj snazi nisu izmislili srpski statističari već je reč o metodologiji koju je uspostavila Međunarodna organizacija rada (ILO) i njene preporuke danas koriste svi razvijeni statistički sistemi.
Smisao ankete je da dublje analizira situaciju na tržištu rada i ukaže na pojave i trendove koji se ne vide u zvaničnim registrima. Npr. koliko ljudi radi iako nisu nigde registrovani? Da li su svi nezaposleni sa evidencije NSZ zaista bez posla? Koliko ljudi radi iako su formalno otišli u penziju, itd.? Podaci iz ankete služe i za međunarodna poređenja budući da je metodologija uglavnom standardizovana.
Metod ankete počiva na reprezentativnom statističkom uzorku i anketiranju domaćinstava čiji se podaci potom ekstrapoliraju na celu zemlju. Anketni obrazac je kompleksan, daje mogućnost da se prikupi veliki broj korisnih informacija: od demografskih, obrazovnih, do onih koje su neposredno vezane za rad i (…)
