U Nemačkoj, zemlji stabilnosti, ima jedan domen od ugleda koji je još otporniji na promene, nego što je to kult valute i ljubav prema uravnoteženim računima: spoljna politika, koja tradicionalno počiva na evropskoj građevini i transatlantskim vezama. Karta moćnih saveznika Berlina još od pre tri godine doživljava transformaciju, utoliko novu što se više lista zadovoljnih prijatelja osipa a narasta ona na kojoj su nezadovoljni partneri. Odnosi sa američkim predsednikom Donaldom Trampom osciluju između nezadovoljavajućih i vrlo loših; odnosi sa Turskom dotakli su tačku prekida; a oni sa zemljama centralne Evrope sve više slabe. Nemilosrdno kažnjavanje koje je Nemačka sprovela prema vladi i narodu Grčke 2015. godine dalo je latinskim zemljama grozničav nagoveštaj sudbine koja čeka one koji se opiru merama štednje. Kao trešnja na tortu, glasanje Britanaca za Bregzit, u junu 2016, lišilo je kancelarku Angelu Merkel jednog saveznika na planu slobodne trgovine unutar najužeg kruga evropske zajednice. Snaga Nemačke koja se ispoljavala na prvom mestu na trgovinskom planu, dovedena je u poziciju u kojoj sva ova zbrka zadobija koherentnu formu. U grubim crtama, to izgleda ovako: neki saveznici od vitalnog značaja za Berlin sada se postavljaju kao njegovi politički, ideološki i kulturni protivnici. Prvi klijent rajnske industrije, SAD, sve više i više otvoreno poriče merkantilizam i društvene izbore svog partnera. Prvi dobavljači radne snage pod ugovorom za nemačku industriju, i u tom smislu nepriznate arhitekte njenog uspona, zemlje centralne i istočne Evrope, bune se protiv naredbi svog suseda, naročito po pitanjima migracija. „Ova situacija preti oživljavanjem jednog starog košmara“, primećuje Gideon Rahman, iz Fajnenšl Tajmsa (7. mart 2017): „straha da će Nemačka biti velika sila izolovana u centru Evrope.“
Ali ovog puta ’nemačko pitanje’ se postavlja na obrnut način. S jedne strane je, Angela Merkel, koju štampa kruniše kao „šampiona modernog sveta“ jer „brani slobodnu razmenu, multilateralizam, imigraciju“, koja visoko podiže zastavu neoliberalizma oslonjenog na kultivisane klase. Emanuel Makron postaje drugi šampion na istom zadatku.
S druge strane, niz energičnih lidera, koje zbunjeni komentatori nazivaju „neliberalnom osovinom“. Tramp u SAD, Viktor Orban u Mađarskoj, Jaroslav Kačinski u Poljskoj i Andrej Babiš u Republici Češkoj – veličaju autoritarni kapitalizam na narodnoj osnovi koji prepliće biznis i kulturni konzervativizam, kao i suverenitet i prezir prema ustaljenoj političkoj igri. Ideološki suprotstavljene, ove dve grane kapitalističke porodice nisu ništa manje ujedinjene svetim vezama tržišta. Što više Nemačka, direktno ili posredstvom Evropske komisije, svečanim tonom govori o poštovanju pravne države i demokratskih sloboda, utoliko više ona podiže zemlje koje su kupci i stalni snabdevači od kojih zavisi njen napredak, a ove poslednje se tim pre udaljavaju od tog svog partnera kojeg smatraju arogantnim. Međutim, kako to bez zlobe primećuje jedan ekonomista iz „Centra za orijentalne studije“ u Varšavi, „Nemačka ima obavezu u Uniji saveznika koji veličaju model slobodnog tržišta utemeljenog na budžetskoj disciplini, nasuprot više etatističkoj viziji Francuske, ali takođe i Grčke i Portugala kojima upravlja levica ».
U duhu našeg vremena, bila je potrebna medijska ekstravagancija Donalda Trampa da bi se ogolilo pogoršanje nemačko-američkih odnosa, koje je do tada prolazio nezapaženo. U martu 2016. godine, tadašnji kandidat na preliminarnim izborima republikanaca vodi svoju kampanju obećavajući zaštitu američke industrije i zid protiv imigranata, ističući kao antimodel upravo migratornu politiku u Evropi: „To što je Merkelova uradila Nemačkoj je sramota, tužna sramota.“ Čim je izabran, on je zapretio uvođenjem carine od 35% na uvoz vozila BMW-a iz Meksika. „Koliko Ševroleta možete da vidite u Nemačkoj? Ne mnogo, skoro nijedan“, dok „kad idete niz Petu aveniju, svi imaju Mercedes parkiran ispred kuće“, primećuje on, a zatim zaključuje: „Nemci su zli, vrlo zli.“
Slabljenje transatlantskih veza
Na listu neslaganja, on dodaje i dosije o finansiranju NATO-a, institucije koju je ocenio kao ’zastarelu’ i čija se pravila međusobne vojne pomoći loše uklapaju sa sloganom „Amerika na prvom mestu“: „Mi imamo OGROMAN trgovinski deficit [napisano velikim slovima u njegovom tvitu] sa Nemačkom, pored toga što oni plaćaju MNOGO MANJE nego što bi trebalo za NATO i za odbranu. Vrlo loše za Sjedinjene države. To će se promeniti“. Nemačka, koja je korisnik američkog nuklearnog kišobrana, za odbranu izdvaja samo 1,2% nacionalnog bogatstva koje godišnje proizvede, umesto 2% koliko preporučuje Atlantski savez od Samita u Rigi 2006.
Posle jedne hladne posete Beloj kući u martu 2017. godine, i međunarodnog samita u Italiji gde je predsednik Tramp ponovo potvrdio svoje neprijateljstvo prema sporazumu iz Pariza o klimi, kancelarka je dovela u pitanje pouzdanost američkog saveznika. „Vreme kada smo mogli da se potpuno oslonimo na druge je delimično prošlo“, objašnjava ona 28. maja 2017. godine u jednom govoru tokom kampanje u kiosku za prodaju bavarskog piva. „Zbog toga ja mogu samo da kažem: mi, Evropljani, mi treba da stvarno uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke“. Mesec dana kasnije, ona upozorava na potrebu za odbranom od sila protekcionizma i izolacionizma (govor od 29. juna 2017. godine). Pomalo nalik liberalnim američkim krugovima koji se kulturološki definišu u opoziciji prema predsedniku i stavovima koje on predstavlja, antitrampizam postaje za nemačke partije centra izborni argument koliko i društveno obeležje koje implicitno znači: „Mi smo mnogo iznad toga.“ „Američka vlada je objavila kulturni rat“, ljuti se kandidat socijal-demokrata Martin Šulc, koji hrabri svoje sunarodnike da „odvažno prihvate izazov“.
U junu 2017. godine, jedno istraživanje pokazuje da jedva jedan od pet Nemaca smatra SAD „partnerom dostojnim poverenja“, to znači trostruko manje od kako je Tramp izabran za predsednika. Ovaj poslednji, prikupio je poverenje 11% ispitanih osoba, nasuprot... 25% za ruskog predsednikaVladimira Putina ! Posledice ovog slabljenja transatlantskih veza mogu se pročitati u manifestu kampanje Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i Hrišćansko-socijalne unije (CSU) za septembarske izbore 2017. „Sjedinjene države su najbolji partner i prijatelj Nemačke“, objašnjavala je brošura objavljena 2013; „naš najvažniji partner van Evrope“, umereniji je dokument koji se pojavio četiri godine kasnije. Od Berlinskog vazdušnog mosta 1948-1949, do obožavanja Baraka Obame, uz posetu Džona F. Kenedija 1963. godine, nemačko-američka veza je poslovično prisna tako da se činilo da je njeno slabljenje isključivo posledica mahnitosti novog američkog predsednika. Ali pored migratorne politike i slobodne razmene, koje je napao američki predsednik, izvodeći SAD iz transatlantskog partnerstva i svetskog pakta o migracijama, interesi ovih dveju zemalja razlikuju se u mnogim stvarima, ma ko da je stanovnik Bele kuće, i ponekad to razlikovanje ima duže korene. Dok prva primetna mrlja na tom planu datira od nemačkog odbijanja da pošalje trupe u Irak 2003, otkriće, deset godina kasnije, tokom predsednikovanja Baraka Obame, da američke službe špijuniraju mobilni telefon kancelarke, izazvalo je veliki šok. Od izbora Donalda Trampa, teme oko kojih postoji neslaganje u velikoj meri variraju. Novi talas sankcija koje je sredinom juna 2017. godine američki Senat usvojio protiv Rusije i onih preduzeća koja trguju sa njom, pogađa kao rikošet Nemačku i Austriju, važne poslovne partnere Moskve, angažovane sa Rusima na izgradnji gasovoda Severni tok 2. U zajedničkoj izjavi objavljenoj 15. juna, Berlin i Beč su osudili „pretnju ekstrateritorijalnim sankcijama kao suprotnu međunarodnom pravu“, jer „na nov način pogoršava kvalitet američko-evropskih odnosa“. Najzad, povlačenje SAD iz tzv. „Pariskog sporazuma“ o redukciji gasova zbog efekta staklene bašte predstavlja hendikep za nemačku industriju, koja je računala na izvoz svojih takozvanih zelenih tehnologija na drugu stranu Atlantika. Ovaj gest je učtivo objasnio Tilo Brotman, predsednik nemačke Federacije konstruktora mašina: „to ne samo da je neodgovorno prema okolini, već takođe i prema svetskoj ekonomiji“.
Dobro poznatim efektom zaglušivanja, ekstravagantnost američkog predsednika pomračila je ustvari utemeljenost njegove kritike nemačke trgovine. Jer njegovo brojanje automobila na ulicama Njujorka odražava statističku realnost: između 2009. i 2015. godine, viškovi u nemačkom poslovanju (izvoz minus uvoz) prema SAD prešli su sa 28 milijardi na više od 75 milijardi dolara. Samo 2016. godine, rajinska preduzeća su prodala robu u vrednosti od 114 milijardi dobara SAD, svom prvom kupcu, koji sam apsorbuje 10% njihovog izvoza. Veći čak i od onog koji u odnosu sa SAD ostvaruje Kina, prelivanje nemačkog trgovinskog bilansa predstavlja 8,7% domaćeg bruto proizvoda Savezne republike 2016. godine, što je toliko neverovatna brojka da je navelo nedeljnik koji inače podržava slobodnu razmenu, Ekonomist, da na korice svog izdanja stavi naslov: „Nemački problem. Zašto njen višak uništava svetsku ekonomiju“ (8. juli 2017). Od oktobra 2009, zatim opet 2013, američka administracija Baraka Obame osuđivala je ovu štetnu neravnotežu.
Za Vašington, Berlin je vodio asimetrični trgovinski rat ne samo time što nije uvozio dovoljno Ševroleta, već takođe izvlačeći profit da bi (…)
