Dve nedavno objavljene knjige ponovo pokreću ovu raspravu. Franko-egipatski ekonomista Samir Amin se u jednom kratkom eseju bavi time na koji način bi zemlje Juga mogle da se emancipuju od dominacije „trijade“ (Sjedinjenih Država, Evrope, Japana) u međunarodnom poretku. Bez zapadanja u idealizaciju nacionalnog suvereniteta, on ističe da njegovo mešanje sa nacionalizmom ujedno znači i „uništenje svake mogućnosti slamanja liberalnog svetskog poretka“.
Ovaj autor, koji je bio savetnik mnogim vladama Trećeg sveta i „nesvrstanih“, referiše na antikolonijalne i antiimperijalističke borbe, uključujući i razdoblje od dve decenije nakon Bandunške konferencije (1955). U to vreme, progresivni režimi pokušavali su da uspostave „autocentrični razvoj“ i ojačaju saradnju među zemljama Juga. Taj je pokušaj propao: ne samo da narodni pokreti nisu uspeli da kompradorsku buržoaziju – buržoaske klase koje profitiraju od trgovine sa stranim imperijalizmima – na duge staze oteraju sa vlasti, već se i razvoj velikih zemalja u povoju, poput Kine, prilagodio postojećim okvirima globalizacije.
Prema Samiru Aminu, ipak, nove perspektive mogle bi se ukazati zemljama Juga, budući da sada poseduju tehnološke sposobnosti koje u periodu između 1955. i 1975. godine nisu imale. Ponovnim uspostavljanjem kontrole nad sopstvenim prirodnim resursima i napuštanjem finansijske globalizacije mogle bi da stvore „suverene nacionalne projekte u uslovima pregovarane globalizacije“, autocentrične strategije industrijske proizvodnje i poljoprivredne modernizacije (kojoj autor posvećuje drugi deo knjige) neophodne za snažnu državnu intervenciju. Ovo delo ne obrađuje detaljno sam koncept „pregovarane globalizacije“. U drugim radovima autor ga – ukratko – određuje kao regulisanu globalizaciju, bez hegemonije jedne ili više zemalja.
Izlazak iz Evropske unije u Ujedinjenom Kraljevstvu ovu raspravu čini relevantnijom nego ikad. Šta britanska levica da radi sa Bregzitom? Odgovore u delu Reclaiming the State (…)
