U Helinikonu, južno od Atine, nalazi se leš stadiona za hokej građenog za Zimske olimpijske igre 2004, napušten sa završetkom ove svečanosti. Na vrhu stepenica koje vode do ulaza, kolica iz supermarketa koja vise za zarđaloj ogradi svedoče o nedavnoj okupaciji prostora. U natkrivenim delovima stadiona, šatori i pokrivači su rasprostrti na tlu, između vreća za smeće i slomljene kancelarijske stolice. Viseći kao zavese, čaršavi sa natpisom „Visoki komesarijat Ujedinjenih Nacija za izbeglice“ ukazuju na identitet stanovnica i stanovnika u prolazu. Nekoliko stotina metara dalje, na stadionu izbija atmosfera urušavanja sa retkim travnjacima prekrivenim smećem i sa oštećenim ili čak otkinutim sedištima. Tokom 2016, 1500 imigrantkinja i imigranata, uglavnom iz Avganistana i Sirije, živelo je u ova dva objekta koja je grčka vlada pretvorila u sklonište za hitne slučajeve, dok ih policija nije proterala nekoliko godina kasnije.
Na istom području, stadion za softbol podseća na brod nasukan na sloj trave. Van upotrebe je centar za kanu i kajak, izgrađen na brežuljku sa pogledom koji nije mogao sakriti pustu zemlju bivšeg aerodroma Helinikon, pored mora. Raštrkani svuda oko glavnog grada Grčke, većina olimpijskih objekata je napuštena ili nedovoljno korišćena.
Bez pokušaja da minimizira ovu ogromnu zbrku, direktor komunikacija helenskog olimpijskog odbora preispituje odgovornost izvođača sa retkom slobodom u tonu. Tasos Papahristou nas prima u sedištu svoje organizacije koja se nalazi u Halandri na severu Atine. Nedaleko odatle, u predgrađu Marusi, nalazi se kompleks igara u kojem su se odvijale ceremonije otvaranja i zatvaranja. Samo „estetska obnova“ ovog stadiona, poverena španskom arhitekti Santjagu Kalavatri, koštala je 213 miliona eura. „Izgradili smo objekte koji su nepotrebni“, priznaje Papahristou. Ovo „mi“ odnosi se na vladu i na organizacioni odbor za Olimpijske igre, koji su imali podršku krovnih međunarodnih saveza za olimpijske discipline. I da ne zaboravimo Međunarodni olimpijski komitet (MOK), vlasnike igara.
Dugotrajne infrastrukture transporta (metro, tramvaj, autoput) koje su nastale do otvaranja igara, nesumnjivo su poboljšale svakodnevni život Atinjanki i Atinjana. S druge strane, svi se pitaju zašto je vlada finansirala objekte namenjene sportovima kao što su badminton, hokej na travi... ili bejzbol, koje praktiktuje sto dvadeset ljudi u zemlji. Papahristou se priseća megalomanije međunarodnih federacija: „Zbog prestiža, svako je hteo imati sopstvenu opremu, a grčka vlada nije ni mogla ni želela da se odupre pritisku. Što se tiče MOK-a, trebalo je da strožije kontroliše ove preterane zahteve.“
Što se tiče kompleksa u Helinikonu, najvažnijeg nakon onog u Marusi, ovde su se strukture trebale demontirati nakon igara. To je barem bilo planirano pre izgradnje. „Nisu se pratile preporuke MOK-a i, konačno, našli smo se sa trajnim i prevelikim instalacijama“, objašnjava Kristofer Dubi, izvršni direktor igara u MOK-u, koji je pomno pratio pripremu događaja. „MOK je podsticao da se određeni objekti ne grade, naročito konjički kompleks i centar za streljaštvo [koji su koštali 224 miliona eura]“, kaže on. Olimpijske igre u Atini su MOK-u donele lep profit: 228 miliona eura u 2014. Međunarodni olimpijski komitet ne zna za krizu.
Ove igre su se održavale tri godine nakon 11. septembra 2001: MOK i Sjedinjene Američke Države su zahtevale drakonske mere sigurnosti, što je dodatno uvećalo račun. Američko-nemački konzorcijum SAIC-Siemens dobio je tržište elektronskog nadzora koje mu je donelo 259 miliona eura. „Ekstravagantnih troškova, ovaj sistem nikad nije funkcionisao“, osuđuje grčki akademski (…)
