Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

VOJSKA, JEDINSTVENA INSTITUCIJA

Kuba, zemlja maslinasto zelene boje

Kubanski predsednik Raul Kastro povućiće se sa vlasti u aprilu. Po prvi put u istoriji, ovim ostrvom će upravljati osoba rođena nakon pada diktatora Fulgensija Batiste, 1959. godine. Ova promena otvara brojna pitanja. Jedno je međutim sigurno, vojska će igrati odlučujuću ulogu u predstojećem periodu.

Nekoliko meseci nakon što je preuzeo predsedničku funkciju, Donald Tramp je odlučio da ukine „potpuno nepravedan dogovor sa Kubom“ koji je Barak Obama, njegov prethodnik, potpisao 17. decembra 2014. godine. Za predsednika iz redova Demokratske partije, američka strategija gušenja – vojna agresija, embargo, prekid diplomatskih odnosa – bila je neefikasna. Prema njegovom mišljenju, bolje bi bilo normalizovati odnose Vašingtona i Havane kako bi se ubrzalo „otvaranje“ ove karipske zemlje. Naprotiv, odgovara republikanac: priliv američkih turista koji je Obamina uviđavnost povećala će „pogoršati represiju“ tako što će konsolidovati oružanih snaga. Nakon „komunističke diktature“, Kuba će pasti pod jaram vojne hunte! Jesmo li svesni toga da se na samom vrhu piramide državne moći, među sedamnaest članova politbiroa Komunističke partije Kube (PCC), nalazi osam generala?

Latinoamerički vojnici umeju da izazovu različite reakcije u Vašingtonu. Zadovoljstvo kad su zbacili predsednika Hondurasa Manuela Zelaju (2009. godine); Entuzijazam kad su bombardovali palatu Moneda u Čileu (tokom državnog udara koji je predvodio Augusto Pinoče 1973. godine, prim. prev.); Ogorčenost kada obuku crvenu beretku kao u Venecueli, ili puše cigare kao na Kubi. Samo u ova dva poslednja slučaja Bela kuća rado podseća na to da vojna čizma ume da pregazi glasački listić i da topovi namenjeni da ciljaju ka neprijatelju mogu da se ponekad okrenu protiv sopstvenog stanovništva. Kakva je situacija na Kubi?

Ovde, vojska liči na jednog diskretnog ali čvrstog čoveka; pragmatičnog ali odlučnog – na Raula Kastra, predsednika Kube od 2006. godine (u prvom trenutku vršioca dužnosti, a nakon izbora 2008. godine i izabranog predsednika) i... generala armije. Ukorenjen na mestu ministra odbrane od 1959. godine pa sve do dolaska na čelo države, on je stvorio vojsku po svom liku, na osnovu sopstvenih iskustava sa Sijera Maestre.

Nakon iskrcavanja barbudosa na Kubu, 1956. godine, Fidel Kastro je svom bratu naložio da predvodi grupu naoružanih pobunjenika u zabačenoj zoni na istoku države. Region nad kojim je mlađi brat Kastro preuzeo komandu nazvan je drugi istočni front Frank Pais, po revolucionarnom studentskom vođi. „Dok je Fidel u svojoj zoni dosta govorio – o svojim ambicijama i velikim idejama – Raul je svoju organizovao,“ objašnjava novinar Fernando Ravsberg. „Na primer, uspostavio je obućarsku službu, zbog čega su njegovi ljudi nosili obuću koja se takvom zaista mogla nazvati.“ Krećući se širom istočnog dela države kako bi uskladio regrutaciju i snabdevanje trupa, Raul Kastro je proglasio agrarnu reformu, stvorio škole i otvorio klinike koje su se finansirale iz posebnog poreza koji je uveden.

„Pasulj pre topova“

U septembru 1958. godine, ovaj mladić (tad je imao 27 godina) sazvao je seljački sabor na kom su stanovnici ovog regiona bili pozvani da iznesu teškoće s kojima se suočavaju. „Krajem godinne, Raul je postavio osnovu za sistem upravljanja ne samo svojim jedinicama, već i čitavim stanovništvom,“ nastavlja istraživač Hal Klepak. „On je uključivao nešto nalik ministarstvima rata, pravde, propagande, zdravlja, finansija, javnih radova, komunikacija, obrazovanja, kao i kancelarije posvećene agrarnim pitanjima i radu.“

Institucija vojske kakvu je Kubanci danas poznaju je zvanično inaugurisana 2. decembra 1961. godine – izrasla, svakako, iz gerilskog eksperimenta kome duguje i ime: Revolucionarne oružane snage (Fuerzas Armadas Revolucionarias – FAR). Ona nije nastala kako bi branila državu, već sa ciljem oslobađanja naroda od diktature – što je politički ideal koji je zadržala, čak i kada je prvobitni projekat mutirao, prelazeći od nacionalizma ka izgradnji „kubanske“ vrste socijalizma. FAR je, stoga, uživao značajan ugled među onima koji su doživeli obaranje diktatora Fulgensija Batiste. Za njih, vojnici su bili nekadašnji gerilci, koji su im često dali prvi par cipela, prvu knjigu ili prvu pobedu u životu. Internacionalizam FAR-a je dodatno doprineo njegovoj popularnosti među (...)

Obim celog teksta : 1 986 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Reno Lamber

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst