Flamanski separatistički pokret je oduvek nailazio na veliku prepreku: velika većina Belgijanaca se protivi otcepljenju. Akademska istraživanja od 1995. godine konzistentno pokazuju da je oko 95% govornika francuskog i 90% govornika holandskog protiv toga. Glavna nacionalistička stranka, Nieuw-Vlaamse Allianrie (Nova flamanska alijansa, N-VA), traži način da se sa ovim izbori još otkad je 2014. godine došla na vlast.
Nove finansijske elite sa severa podstakle su osnivanje N-VA 2001. godine. Stranka je nastala iz autonomističke organizacije koja je bila suviše levo da bi doživela uspeh na izborima. Do 2010. N-VA je postala najveća politička stranka u Belgiji. Njihov konzervativni program protivi se onome što naziva nemogućnošću izlaženja iz belgijskog političkog lavirinta, a zalaže se, u ime efikasnosti, da se na Flandriju i Valoniju prenese nadležnost za sve što je i dalje pod kontrolom savezne vlade (kao što su socijalna sigurnost i pravosuđe), kao i za uklanjanje svih drugih „ekonomski neopravdanih troškova“.
Zahvaljujući govornicima holandskog (čijih glasova je bilo ukupno 22,3%), N-VA je 2014. godine pobedila na parlamentarnim izborima sa 32,4% glasova, što im je pružilo mogućnost da primene svoj državni recept. Mouvement Réformateur (Pokret za reformu, MR), frankofoni liberali koji su bili peti, sklopili su savez sa N-VA, čime je okončano 26 godina učešća socijalista u nacionalnoj vladi. MR je jedina frankofona partija koja učestvuje u trenutnom sastavu vlade, uprkos tome što predstavlja samo 20% frankofonih glasača. Uz podršku drugih holandskih partija – Open Vlaamse Liberalen en Democraten (Otvoreni flamanski liberali i demokrate, poznati i kao Open Vld) i Christen-Democratisch en Vlaams (Flamanske hrišćanske demokrate, DC&V) – koalicija N-VA-MR obećala je da će „staviti moratorijum na komunalizam“ do parlamentarnih izbora 2019. čime se odlaže rešavanje sukoba interesa između predstavnika frankofonih i flamanskih „zajednica“.
Nova N-VA vlada zadržala je većinu ključnih ministarskih resora, ali je premijerski položaj dala mladom lideru MR, Šarlu Mišelu. Cilj nije toliko uspeh ove administracije, koliko to da se pokaže da Belgija ima dve demokratije i da je samim tim njome nemoguće upravljati: Mišel je, izgleda, „argument strašila“ koji je potreban N-VA da bi dokazala ovu tvrdnju.
„Isterivanje frankofonih iz jazbine“
Ovde, kao i drugde u Evropi, etno-nacionalisti (na holandskom volknationalisten), koji se slažu sa idejomizjednačavanja etničkih sa državnim granicama, svesni važnosti trenutka i percepcije. Bart De Vever, vođa N-VA i gradonačelnik Antverpena, fascinira medije i smatra se pravim predsednikom vlade: De Vever nikada ne propušta šansu da iskoristi disfunkcionalnost belgijskog federalnog sistema kao argument koji ide u prilog „konfederalnom“ modelu izloženom u manifestu N-VA.
Malo je komentatora ovu ideju, koju mnogi glasači shvataju kao posvećenost očuvanju države Belgije, podvrglo kritičkom ispitivanju,. Oblik konfederalizma koji zastupa N-VA u stvari znači de facto separatizam: on pretpostavlja ukidanje belgijskih demokratskih institucija, uključujući parlament i senat, i stvaranje dve nezavisne države koje bi delile Brisel i organizovale mesečne diplomatske konferencije (belgijski „parlament“) koje bi se fokusirale na zajedničke probleme. N-VA se igra rečima i čak ni njeni članovi ne shvataju šta radi. De Vever je 2016. otpustio dva federalna člana parlamenta jer su kritikovali partijsku liniju i govorili medijima o direktnijem putu ka separatizmu.
N-VA izbegava ove „zabranjene izraze“ i usmerava pažnju na ono što zove (…)
