U izveštaju iz juna 2017. godine, Fiskalni savet donosi ocenu da budžetski problemi lokalnih samouprava „ugrožavaju javne finansije zemlje“ i „koče privredni rast i smanjuju kvalitet života građana Srbije“. Njihova analiza ukazuje na „neodržive“ budžete gradova, velike dugove i kašnjenja sa obavezama, te na neracionalno funkcionisanje javnih (komunalnih) preduzeća pod kontrolom lokalne samouprave. Iako Savet ocenjuje da je za ovakvo stanje kriva i republika, kao glavni krivac se nedvosmisleno imenuje rukovodstvo gradova, koji prete da „potope” republički budžet.
Ovakva zamena teza je postala redovni detalj ekonomističkog jezika u Srbiji. Naime, proteklih godina, vladajuća politička garnitura u Srbiji svoje uspehe redovno potkrepljuje indeksima fiskalne konsolidacije, smanjenjem javnog duga i statistikama o padu nezaposlenosti. Rasprava o društvenim nejednakostima i ličnom osećaju (ne)blagostanja tako biva prognana iz javnog prostora, zamenjena jezikom eksperata koji napredak kvantifikuju navodno objektivnim merama. Pod ruku sa ovakvom depolitizacijom mera štednje ide i njihova deteritorijalizacija, odnosno govor o ekonomiji koji kao da nije smešten u prostoru, kao da se ne tiče ljudi koji žive u nekim gradovima i lokalnim zajednicama, a ne u MMF-ovim izveštajima. Uspeh politike „stezanja kaiša“ se tako medijski oslikava republičkim umesto lokalnim stanjem, Beogradom umesto Bosilegradom, „Beogradom na vodi“ umesto Obrenovcem posle vode, itd.
Pregledom stanja u manjim gradovima uviđamo da je konsolidacija javnih finansija delom postignuta prebacivanjem deficita sa republičkog na lokalne budžete. Lokalnim samoupravama su godinama smanjivani prihodi, a istovremeno davana sve veća odgovornost za rešavanje socijalnih problema uzrokovanih tranzicionim otpuštanjima. U sukobu između stranačkog zapošljavanja i nedovoljnih finansija, mnogi gradovi u unutrašnjosti su postali uvučeni u prepoznatljiv obrazac zaduživanja, blokada računa, dotrajale infrastrukture te masovnih „snalaženja“ zaposlenih u vrtićima, školama, komunalnim firmama. Gašenjem mnogih lokalnih medija ove nove lokalne realnosti ostaju nevidljive, bez mogućnosti za međusobno povezivanje borbi unutar različitih gradova koji prolaze kroz suštinski iste probleme.
Neoliberalizacija zdravog razuma
Da bismo razumeli ovu situaciju, treba se vratiti u period pre prve izborne pobede SNS-a. Iz današnje retrospektive, jasno je da period vladavine DOS-ovih partija od 2000. do 2012. godine nije bio ni čista neoliberalna „seča“ socijalne države, kakvim ga vidi radikalno levičarska kritika, niti prosto „pljačka naroda“, na čemu insistiraju nacionalisti. Država je tada istovremeno forsirala tržišne reforme i pokušavala da delimično pokrije njihove socijalne troškove, nastavljajući stariju politiku „kupovine socijalnog mira“ kao kompenzaciju novonastalih klasnih razlika. Na republičkom nivou, ovo je značilo da su državna ministarstva na sebe preuzela troškove otpremnina za otpuštene u industriji, zadužujući se da bi pokrila ove troškove, istovremeno oslobađajući nove privatne vlasnike od socijalnih obaveza. Na opštinskom nivou, to je od lokalnih samouprava načinilo male paternalističke imperije. Naime, jedna od posledica prodaje socijalističke industrije jeste to da se politički kapital – baza stranačkih simpatizera – može reprodukovati samo kroz zapošljavanje u javnom sektoru. Od čitavog spektra javnih ustanova, komunalne firme (pod kontrolom lokalnih samouprava) su do skora ostale najzaštićenije od privatizacija i kontrole republičkih ministarstava. Otud rast opštinskih kancelarija, vodovoda, toplana tokom prethodne decenije; otud uspon gradonačelnika koji su kontrolisali zapošljavanje i harizmatično rešavali socijalne probleme svojih sugrađana.
Kada je nezadovljstvo nejednakostima koje je ovakav sistem stvorio eksplodiralo na izborima 2012. godine, SNS je uspeo da preokrene popularni „zdrav razum“ u tržišnom smeru. Politički prethodnici su označeni kao „lopovi“, zaposleni u javnom sektoru kao paraziti, a smanjivanje državnih ustanova objašnjavano kao dosledno primenjivanje tržišnih principa za sve. U ovom novom, neoliberalnom populizmu, lokalne samouprave su naglo pozvane na odgovornost za dugogodišnja zaduživanja, stavljene pred zabranu zapošljavanja i u nemoguće situacije sa osnovnim servisima građana, pozvane na prekid subvencija i na privatizacije komunalnih ustanova. Istovremeno, one su se našle u novoj vrsti zavisnosti od republičkog centra, koji po potrebi može da otvori ili zatvori finansijsku slavinu (…)
