Minoru Nakamura, ribolovac sa ostrva Iki, prisetio se 2013. godine kada je upecao najveću tunu u životu. „Bila je teška 319 kilograma. Bila je toliko velika da nije mogla da stane u čamac, pa sam morao da je vežem za korito.“ S obzirom da su ribe ove veličine retke, Nakamurina je dospela na naslovnu stranu lokalnih novina. Na fotografiji je bio Nakamura sa svojim ogromnim ulovom, dugim 2,7 metara, koji je visio sa krana. Izgledao je ponosno, ali ne i previše uzbuđeno: prekarni život čini nezavisne ribolovce skromnim. „Ponekad prođe i deset nedelja da ništa ne upecam“, rekao je tada, što danas zvuči kao predskazanje. Ova izuzetna riba bila je jedna od poslednjih pacifičkih plavorepih tuna teških preko 300 kilograma i upecanih na Ikiju.
Iki (ostrvo površine 138,5 kvadratnih kilometara, sa 27,000 stanovnika/ica), u Japanskom moru između Koreje i japanskog grada Fukoke, prijatno je suptropsko ostrvo sa zelenim brdima, toplim prolećima, pirinčanim poljima i plažama sa belim peskom. Ipak, njegova ribolovačka zajednica se suočava sa egzistencijalnom krizom. Godišnji ulov plavorepe tune, ribe koju ljubitelji sušija veoma cene, naglo je opao: pao je sa 385 tona u 2005. na manje od 23 tone u 2014. godini. „Prvo su nestale male ribe, teške 3 do 4 kilograma, potom i veće, a sad nema ni jednih ni drugih.“
Nakamura i njegove kolege su nekoliko puta pisali peticije Agenciji za ribolov koja pripada japanskom Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i ribolova. Agencija ostaje pri tome da je opadanje ulova posledica klimatske promene. „Kažu da se tuna preselila u korejske vode, gde nam nije dozvoljeno da pecamo“, kaže Nakamura koji u to ne veruje. Ribolovci krive moćne industrijske ribarske brodove koje vode velike kompanije kao što je Nippon Suisan Kaisha (Nissui), koji zapošljava 10,000 ljudi. Ovi brodovi dolaze iz Sakaiminata, luke na kopnenom delu zemlje, 400 kilometara severoistočno od Ikija. Počeli su da pecaju odraslu tunu u Japanskom moru 2004. godine, baš kada su ribolovci sa Ikija počeli da primećuju da im se ulov smanjuje. Brodovi Sakaiminata pronalaze jata riba pomoću sonara, da bi ih potom okružili purse seine mrežom obima većeg od jednog kilometra. Uhvate do 50 tona svaki put kad bace mrežu, a sveukupno 1,500 tona u junu i julu kada najviše pecaju. Ribolovci sa Ikija, koji koriste štap i kanap, retko kad upecaju više od 1,2 tone mesečno po čamcu.
Takvo intenzivno pecanje je „veliko preopterećenje za okolinu“, kaže Kazue Komacubara, učesnik kampanje za okean sa japanskim Grinpisom. „Ono im omogućava da uhvate mnogo ribe svih veličina i vrsta.“ Prema izveštaju Međunarodnog naučnog komiteta za tunu i slične vrste ribe u severnom Pacifiku (ISC), skoro 60% sve tune uhvaćene u Japanu u poslednje tri decenije upecano je ovom metodom.
Mnoge plavorepe tune koje lutaju Tihim okeanom vrate se u Japansko more svakog leta: ova oblast i severni deo Filipinskog mora su njihova područja za mrešćenje. Sve što ribari Sakaiminata treba da urade je da čekaju sa svojim mrežama. Njihove metode ljute istraživače životne sredine koji ih krive za nestajanje vrste. „Intenzivno pecanje tune u sezoni mrešćenja je veoma štetno za zdravlje vrste“, kaže Tošio Karsukava iz Instituta za istraživanja atmosfere i okeana pri Univerzitetu u Tokiju. „Ovo je sve samo ne održivo, a ako se nastavi, dovešće do sunovrata ribarske industrije u ovoj regiji. Vlada bi trebalo da zabrani ovu praksu.“
„Ugrožene“ vrste
Slabljenje vrste je potvrđeno u celom Pacifiku. U aprilu 2014. ISC je objavio šokantne brojeve : 2013. je samo 6% plavorepe tune bilo dovoljno odraslo (tri do pet godina) da bi se razmnožavalo; do 2016. ovaj broj je pao na samo 2,6%. Japan koji je odgovoran za 75% svih upecanih plavorepih tuna u Pacifiku između 1980. i 2014. godine, sada je pod pritiskom da uvede ozbiljne mere kako bi zaustavio taj pad.
Zemlje na obodu Pacifika, (…)
