Rusija je jedna od retkih zemalja koje imaju skoro potpun ekosistem platformi i usluga nezavisan od Silikonske doline, koje su ustanovili Rusi i kojima se upravlja u skladu sa ruskim zakonom. Veći deo sveta koristi Gugl, Amazon, Fejsbuk i Epl (GAFA) bez pristupa verodostojnim lokalnim alternativama, ali Rusi i njihovi bliski susedi mogu da biraju između američkih divova i Runet-a – rusofonog interneta i njegovih usluga. Jandeks je u Rusiji dvostruko popularniji od Gugla, dok je Vkontakt sajt koji se daleko najčešće posećuje.
Ovo je glavna prednost Rusije: njena pozicija u upravljanju Webom znatno je ojačala od otkrića Edvarda Snoudena o praksama nadzora Američke nacionalne bezbednosne agencije. U sajber prostoru kao i drugde, Rusija tretira suverenitet kao prvi prioritet međunarodnih odnosa, zbog čega je jasno da će učiniti sve da spreči ometanje i špijunažu, posebno od strane SAD-a. Činjenica da ima sopstvenu Web infrastrukturu omogućila je Rusiji da donosi snažnu legislativu: kao na primer zakon iz 2015. godine, koji zahteva digitalne platforme za čuvanje ličnih podataka ruskih građana na ruskom tlu, uz zvanično obrazloženje da bi ih zaštitio od njuškanja od strane SAD-a (od Fejsbuka i Tvitera se zahteva da svoje baze imaju u blizini Moskve). Rusija je već blokirala pristup poslovnoj društvenoj mreži Linkedin zbog kršenja ovog pravila. Suverenitet Rusije u sajber prostoru razlikuje se od pozicije Evropske unije, koju neki francuski političari nazivaju „kolonijom digitalnog sveta [kojim dominira SAD]“.
Usluge na Runet-u snažna su poluga uticaja Rusije na ’bliže inostranstvo’, kako u Moskvi nazivaju bivše Sovjetske republike. Ne samo da Kremlj ima pristup podacima korisnika tih platformi, koje su postepeno pale u ruke oligarha bliskih vladi, već te platforme imaju značajne korisničke baze među rusofonim manjinama u inostranstvu, naročito u Baltičkim državama i Ukrajini.
Laboratorijski zatvori
Kako je došlo do ovog digitalnog izuzetka? Dok u Kini razvoj domaćih platformi uglavnom potiče od njene strategije kontrole informacija, Runet nije razvijen da bi popunio prazninu nastalu blokiranjem stranih službi. Malo poznata istorija rusofonog Interneta počela je pre sloma Sovjetskog saveza, koji je već bio stvorio tehnologiju, socijalne prakse i ekonomske modele koji su oblikovali Runet i unapredili rusku pirateriju i sajber kriminal.
Suprotno raširenom verovanju, Sovjetske vlasti nisu uvek sprečavale umrežavanje dela svojih računarskih izvora, mada otvorena i decentralizovana infrastruktura, koja se razvila na Zapadu od 1970-tih nije mogla da cveta u zemljama samizdata. Mnogim akademicima, inženjerima, i arhitektima bila su dozvoljena studijska putovanja u inostranstvo da bi se sreli sa svojim zapadnim kolegama, ali gvozdena zavesa je ostala spuštena u strateškim oblastima, uključujući računarstvo.To od samog početka nije sprečilo značajna tehnička dostignuća. Prva digitalna animacija stvorena je 1968. godine na ruskom računaru. Sovjetskim računarima je 1975. godine trebalo samo nekoliko minuta da bi izračunali orbitalne trajektorije misije Apolo-Sojuz, dok je NASI za to bilo potrebno pola sata. Krajem 1980-tih godina, Sovjetski savez je imao sopstveno proširenje domena najvišeg nivoa (.su), a nekoliko stotina ljudi je imalo pristup na mrežu Uniks, preteču današnjeg Weba.
Računarstvo se razvilo gotovo u potpunosti unutar posebnih režima – administrativnih organizacija, ili čak oblasti, koje su uživale privilegije zbog svojih strateških uloga. Čak i pod Staljinom, kada se sovjetska štampa rugala zapadnom računarstvu, koje je tada bilo u povoju, kao „buržoaskoj pseudonauci“, postojale su laboratorije koje su (u velikoj tajnosti) bile posvećene razvoju prvih sovjetskih računara. Iza bodljikavih žica zatvorskih laboratorija, timovi inženjera, uglavnom političkih zatvorenika, razvijali su mašine nalik onoj koju je opisao Aleksandar Solženjicin u Prvom krugu. koja je trebalo da automatski prati nacionalnu telefonsku mrežu.
Posle Staljinove smrti 1953. godine i osude njegovih ’ekscesa’ od strane 20. Kongresa Komunističke partije, 1956. godine, sovjetsko računarstvo je ušlo u zlatnu eru. Postepena zamena starijih članova Akademije nauka SSSR-a mlađim i liberalnijim osobama podigla je računarstvo od buržoaske fantazije do značajnog činioca u tehnološkoj trci sa Zapadom. Krajem 1950-tih, prvi masovno proizvedeni računari u Sovjetskom savezu zadovoljili su sve veće potrebe vazduhoplovstva, nuklearnog i drugih sektora. Ove „velike elektronske računarske mašine“ (BESM), koje je dizajnirao pionir u tom poslu, Sergej Lebedev, pokazale su se veoma korisnim.
Krađa zapadne tehnologije
Ali dolaskom na vlast Leonida Brežnjeva 1964. godine i oživljavanjem staljinističkog stava prema računarstvu, usporio se rad na računarskim istraživačkim programima. Vlasti su donele odluku koja je imala ozbiljne posledice, ne samo za računarstvo, već i za ekonomiju: da se prednost dâ krađi zapadne tehnologije u odnosu na razvoj domaćih računara u sovjetskim laboratorijama.
BESM-ovi su zamenjeni novim modelima, na osnovu planova za američki IBM sistem/360 serije. Mada su ovi klonovi bili nepopularni među sovjetskim kompjuterskim inženjerima, njihova prednost je bila u tome što su bili potpuno kompatibilni jedni sa drugima. Bilo ih je lako umrežavati i ta praksa je postala široko rasprostranjena u sovjetskim laboratorijama i fabrikama tokom 1970-tih. Te mreže nisu imale nikakve veze sa projektom koji je razvijen u Sjedinjenim državama – Arpanet-om, pretečom Interneta – i bile su više kao automatizovane strukture za razmenu podataka koje su omogućavale kontrolu proizvodne linije i prikupljanje podataka iz laboratorijske opreme. Da ostavimo po strani napušteni Sve-Državni automatizovani sistem za prikupljanje i obradu informacija, koji je 1960-tih imao za cilj da stvori mrežu za naučnu razmenu ekvivalentnu Arpanetu, tek se 1983. godine prvi sovjetski građanin povezao, gotovo neovlašćeno, na globalnu mrežu koja još nije nazvana Internet.
Ovaj pionir bio je Anatol Kliošov, biohemičar star 35 godina. 1983. godine, kada je napetost između Istoka i Zapada narastala po pitanju evropskog raketnog sistema, Akademiji nauka SSSR-a naređeno je da pronađe istraživača koji može da učestvuje u računarskoj telekonferenciji. Ta praksa koja je već bila široko korišćena u nekim zapadnim naučnim krugovima, bila (…)
