Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

EGIPATSKA VLAST REPRESIVNIJA NEGO IKAD

Trg Tahrir, sedam godina nakon „revolucije“

Egipćanke i Egipćani 26. marta biraju predsednika. Opozicija odbija unapred predodređene izbore, jer nema kandidata koji bi mogao da se suprotstavi sadašnjem predsedniku maršalu Abdelu Fatahu el Sisiju. Glasanje se odvija u kontekstu u kojem su nade proizišle iz januarske pobune 2011. isparile, te u kojem se stanovništvo suočava sa pogoršanjem ekonomske situacije i sa gvozdenom rukom režima

Jedne noći decembra 2017, grupa mladih skejtera vežba izazovne pokrete ispred velikog administrativnog zdanja Mogama koje je SSSR izgradio u monumentalnom sovjetskom stilu, pod budnim okom dva nonšalantna policajca. Parovi svih uzrasta sede na kamenim zidovima uživajući u spektaklu. I svi izgledaju ravnodušno prema zaglušujućoj buci automobila i prašini – dve pošasti Kaira koje nijedna revolucija nije uspela da savlada. Izgleda kao da je vreme kada je stotine hiljada zbijenih Egipćanki i Egipćana na ovom gigantskom trgu Tahrir rušilo režim uzvikujući „Dole Mubarak!“ ili „Hleba, slobode i socijalne pravde!“ veoma daleko.

Dve i pol godine nakon „januarske revolucije“ – kako je danas nazivaju Egipćanke i Egipćani, ne pominjući njen početak (25.) niti godinu (2011.) – na ovom istom trgu, neizbežnom za iskazivanje narodnog nezadovljstva, mnogi su zahtevali i odlazak demokratski izabranog, juna 2012, predsednika Muhameda Mursija, člana organizacije Muslimansko bratstvo. Nakon državnog udara, koji je deo stanovništva priželjkivao, vojska je 3. jula 2013. preuzela vlast. Pokušaj organizacije promursijevskog otpora je nekoliko nedelja kasnije završio u krvoproliću: 14. avgusta 2013. na trgu Rabia u Kairu je umrlo oko hiljadu ljudi. Sledilo je na hiljade hapšenja. Godinu dana kasnije, maja 2014, maršal Abdel Fatah el Sisi je postao predsednik republike sa 97% glasova. Šta se događa od tada? Kako se živi u Kairu?

Televizijski kanali u rukama režima

Na prvi pogled, ne gore nego ranije. Kafane u koje ljudi dolaze da puše šišu (nargilu) satima, gledajući fudbal ili pričajući sa bliskim ljudima, su prepune. Mladići i devojke koji više vole da piju pivo se nalaze u barovima smeštenim na terasama okolnih zgrada. Može se otići u bioskop, na koncert ili diviti delima savremenih umetnica i umetnika u galerijama, na primer u galeriji Townhouse, vrhunskom izložbenom mestu postavljenom u bivšoj fabrici papira, nekoliko stotina metara od trga Tahrir. Sa ogromnim parkingom u podzemlju i sa velikom egipatskom zastavom na površini, izgleda kao da je trg učinio sve da bi zaboravio da su ljudi ovde ranije tražili glave dvojice predsednika. Okolne avenije odišu redom i čistoćom, a Ministarstvo unutrašnjih poslova, objekt svih revolucionarnih mržnji, mudro je preseljeno u udaljeno predgrađe. Izuzev nekoliko saobraćajaca u plavim puloverima, sa prekršajnim kaznama u rukama, izgleda kao da prisustvo policije ne postoji. Ipak, prošle jeseni Amnesty International opisuje lošu političku klimu. „Advokati, novinari, politički oponenti, aktivisti, branitelji ljudskih prava, nijedan kritički glas ne može izbeći masovnu represiju egipatskih vlasti koje nastavljaju da hapse, kazneno progone ili zatvaraju osobe zbog mirnog korišćenja prava slobode izražavanja“, osuđuje organizacija.

Miran F., mlada žena koju susrećemo sa njenim prijateljima u blizini trga Tahrir, ne slaže se sa ovime. „Da li se osećam kao da živim pod diktaturom? Ne, stvarno ne!“ Rođena pre trideset godina u porodici sitne buržoazije iz Kaira – otac inženjer, majka domaćica - „očigledno“ je učestvovala u revoluciji 2011, kao i u narodnim demonstracijama 2013. „Moja majka je pristalica Sisija! Obožava ga! Otac je kritičniji, misli da Sisi ne zna kako da pokrene ekonomiju, jer je od tada život postao preskup. Ja sam negde između. Ne obožavam ga, ali mislim da je katastrofalnu ekonomsku situaciju nasledio i da čini ono što može“. A represija i sve te zatvorene osobe, to je ne šokira? „Da, malo. Ali među njima također ima i terorista. A Sisi mora da zna šta radi. Čim bude bolje, on će ih osloboditi.“ U svakom slučaju, Miran F. i njeni prijatelji se ne plaše da govore o politici u kafićima na ulici gde, uprsko stalnoj buci automobila, nepoznati sa susednim stolom sve mogu čuti. „Ni na Fejsbuku ne oklevam kritikovati vladu, čak i predsednika! I nikada nisam zbog toga bila zabrinuta“. Njen prijatelj Ahmed interveniše: „U svakom slučaju, pravo pitanje nije sloboda već novac. Danas svako pati zbog ekonoske krize“. (Videti dodatak Život je postao preskup)

Osim rasutih refleksija prikupljenih iz slučajnih susreta, gde su mišljenja jednako podeljena kao u porodici Miran F., teško je znati šta Egipćanke i Egipćani misle o režimu koji nesuptilno obeshrabruje bilo kakvo dovođenje u pitanje. „Ljudi koji uopšte ne razumeju šta znači država žele da intervenišu i da daju izjave“, prekorevao je u januaru El Sisi, upozoravajući osobe i partije koji su pozivali na bojkot predsedničkih izbora predviđenih za kraj marta. Oni su ove izbore opisali kao „komediju apsurda“ zbog uhićenja, više ili manje prinudnog odustajanja ili sprečavanja brojnih predsednikovih rivala. „Mi garantujemo stabilnost i sigurnost, inače bi nastao kolaps“, rekao je Sisi. „Ja nikome ne pretim. Ono što se dogodilo u Egiptu pre sedam godina se neće ponoviti“.

Jedno je sigurno: političku klimu karakteriše snažan povratak vojske u sva mesta vlasti, posebno u ekonomiji. „Vojska već dugo daje pozitivnu sliku“, kaže politikolog Tevfik Aklimandos, predavač na univerzitetu u Kairu. „Bilo to ispravno ili pogrešno, smatra se da je manje korumpirana od policije, efikasnija od civilnih uprava, te da je emanacija naroda. U Egiptu skoro svako ima rođaka ili poznanika koji je u vojsci“. Što se tiče toga šta ljudi misle o predsedniku, „u svakom slučaju zabranjeno je provoditi istinska istraživanja javnog mnenja po tom pitanju“, kaže ovaj predavač. „Moramo biti zadovoljni znakovima optimizma. Čini se gotovo sigurnim da je entuzijazam koji je El Sisija doveo na vlast 2013-2014. dosta opao, naročito nakon napada na ruski avion 2015. Ali on i dalje ima solidnu bazu.“

Režim ima veoma moćno sredstvo za održavanje stope povoljnog mišljenja: kontrolu medija, a posebno onog najpopularnijeg – televiziju. U vreme predsedavanja Hosni Mubaraka, potom u godinama nakon revolucije, pojavili su se privatni kanali koji nude veoma popularne talk shows sa istinskim debatama. Sve to je nestalo. Danas su svi kanali u rukama režima i njegovih prijatelja. Isto vredi i za štampu, osim možda za Al-Masri Al-Youm, dnevni list koji izlazi u 120 000 primeraka – za populaciju koja će uskoro preći brojku od sto miliona. „Istina je da smo nezavisni“, kaže Doa Eladl, jedna od popularnih karikaturistkinja novina, „ali postoje granice. Usput, one su loše određene, što još više komplikuje moj (...)

Obim celog teksta : 3 165 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Pjer Dom

je novinar.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst