Bilo da je reč o prodavcu na ulici neformalnog kvarta u Kairu (1), administrativnom službeniku ili slavnom piscu koji živi u lepom stanu u Wast Al-Balad (arapski naziv za centar grada u blizini trga Tahrir), na pitanje: „Šta se promenilo od 2011?“, svi naši sagovornici odmah odgovaraju: „Život je postao strašno skup!“ Ovaj porast cena je počeo da se oseća 2014, odmah nakon predsedničkih izbora kada je vlada maršala Abdela Fataha el Sisija otpočela sa „strukturnim reformama“ koje nameće Međunarodni monetari fond (MMF) u zamenu za pomoć od 12 milijardi dolara na tri godine. „Radi se o postepenom prelazu od opšteg sistema subvencionisanja osnovnih proizvoda za konzumaciju na ciljanu finansijsku pomoć osobama sa najmanjim prihodima“, objašnjava Mari Vanecel, istraživačica u Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS), trenutno u Kairu povodom istraživanja ove teme.
U starom sistemu, esencijalni proizvodi poput hleba, šećera, ulja, pasulja... kao i benzina, gasa i struje, bili su znatno subvencionirani. Primera radi, pre reforme je mali okrugli šupljikavi hleb, osnovna egipatska namirnica, koštao 5 pjastra (0, 25 centa eura od 2018.) u subvencioniranim pekarama, a 35 pjastra je na slobodnom tržištu. Svako je imao pravo na ovaj hleb u neograničenimm količinama. Dovoljno je bilo ponovno stati u red, ponekad beskonačan, ispred pekare.
Za druge namirnice je bila potrebna posebna beležnica u koju je prodavac zapisivao šta ste kupili, u granicama mesečne kvote. Ove beležnice su teoretski dodeljivane prema socijalnim kriterijumima, dok ih je u stvarnosti imalo 85% populacije. Danas je broj hlebova ograničen na dvadeset komada po porodici dnevno, a komad sada košta 1 egipatsku funtu (5 centi eura od početka 2018). No, to je retko dovoljna količina za često brojne porodice, naročito onda kada, u vremenu sve većeg siromaštva, hleb postaje osnovna namirnica. Dvadeset hlebića je moguće kupiti po visokoj ceni od 20 egipatskih funti (1 euro). Za druge osnovne namirnice je (…)
