Intervencija Revolucionarne garde u Siriji i Iraku Iranu je po prvi put u modernoj istoriji donela pobedu u vojnom sukobu vođenom van njegovih granica. Predsednik Hasan Rohani je 21. novembra 2017. godine proglasio kraj Islamske države (ISIL), a komandant specijalnih snaga Kuds, general Kasem Sulejmani, nije krio ponos zbog ove „odlučne pobede“. Uspeh ostvaren protiv džihadista nadovezuje se na preporod Irana na planu spoljne politike, započet potpisivanjem nuklearnog sporazuma sa šest velikih sila, 14. jula 2015. godine. Ta diplomatska pobeda ovoj je zemlji omogućila izlazak iz diplomatske i trgovinske izolacije.
Sve te pobede, realno gledano, Islamskoj Republici nisu puno donele. Uz optužbe za hegemone ambicije, američka administracija Donalda Trampa stoji na putu njenog dugo priželjkivanog ekonomskog preporoda, time što odbija da defakto ukine sankcije. Kako stoje stvari, posle gotovo četiri decenije guranja u stranu, suzbijanja, međunarodnog embarga i pretnji ratom, pred Iranom je dug put pre nego što bude prepoznat kao „normalna“ regionalna sila. Naviknut je da živi odsečen, „pruža otpor stranoj agresiji“ i kloni se globalizacije.
Islam uhvaćen u nacionalizam
U pokušaju da tu izolaciju objasne, mnogi analitičari posežu u daleku prošlost, gde pronalaze Ahimenidsko carstvo iz petog veka pre nove ere, persijsku kulturu, šiizam i njegovo sveštenstvo. Temeljne transformacije društva i političkog života koje su usledile nakon revolucije iz 1979. godine prečesto se zapostavljaju. Nacionalizam, islamizam i otvorenost nisu prestali da se razvijaju, utrkuju i ukrštaju. Nijedan nije mogao da nestane, tako da se politički život odvija oko njihovog balansiranja.
Nacionalni sentiment je u Iranu dostigao vrhunac u doba vladavine Reze Pahlavija (1925–1941) i njegove glorifikacije preislamske prošlosti, a potom i u vreme nacionalizacije nafte 1953. godine, a uprkos protivljenjima vernika nikada nije posustao. Mit o velelepnom, večnom Iranu, zemlji Arijevaca – Iranzamin – koja je, ako već ne nezavisnost, uspela da očuva svoj identitet suočena s invazijama Grka, Arapa, Turaka i Mongola i pretnjama Osmanskog, Ruskog i Britanskog carstva, široko je rasprostranjen. Paradoksalno, Islamska Republika je u potpunosti preuzela ovo nasleđe. Konsolidovala je centralizovanu državu iz prvih godina revolucije i potom ušla u sukob sa tročlanom koalicijom: Irakom, naftnim monarhijama i zemljama Zapada.
Irački napad septembra 1980. godine zapečatio je preplitanje nacionalizma i islamizma u Iranu. Univerzalističke ambicije Islamske revolucije ubrzo je nadvladala nužnost odbrane granica. Revolucionarna garda i pripadnici milicije (Basiđi) postali su heroji otadžbine. Pobeda u Koramšaru i povratak tog grada 22. maja 1982. godine zato predstavljaju oslobođenje nacionalne teritorije i prvi slučaj brisanja političkog islama, a ne njegovu pobedu. Snaga političke vlasti šiitskog sveštenstva i vrhovnog vođe i dalje je sasvim opipljiva, ali počiva na njihovoj sposobnosti da mobilizuju milione veterana odbrane kako islama, tako i mlade Islamske Republike.
Iranski nacionalizam gaji kulturu „otpora“, ali ne i osvajanja. Tokom svoje duge istorije, Iran se često nalazio pod opsadom, a od uspostavljanja moderne države u XVI veku od suseda je gubio kako ratove, tako i teritorije. Uspešno je sproveo samo nekolicinu upada, par racija – poput one na Delhi 1739. godine, ili Tbilisi 1795. Budući da je istovremeno i iransko i šiitsko, opkoljeno arapskim, sunitskim i hrišćanskim stanovništvom, Persijsko kraljevstvo nikada nije pokušavalo da osvoji spoljašnje teritorije, već je samo održavalo uticaj u tampon zonama Iranske visoravni: na istočnoj obali Tigra, Zakavkazju, Kaspijskom moru, u Turkmenskoj stepi, heratskoj i helmandskoj pokrajini u Avganistanu i, naravno, u Persijskom zalivu.
Po završetku Drugog svetskog rata, osnovna preokupacija šahove vojske bila je spremnost na mogućnost sovjetske invazije. Vojna politika Islamske Republike sastavni je deo ove defanzivne strategije – embargo na naoružavanje lišava je pristupa savremenoj vojnoj opremi: raketama, avijacijom, tenkovima, artiljeriji... – ali je iznad svega u saglasju s nacionalnom tradicijom. Oružane snage, formirane za potrebe odbrambenog asimetričnog ratovanja na bazi narodnih snaga i milicija, nemaju kapacitet da se u održivoj meri angažuju van državnih granica. Iz svega toga sledi da je Iran nacionalistički, ali ne i imperijalistički nastrojen – što ne znači da ne poseduje efikasna odbrambena sredstva. Veterani rata protiv Iraka, koji drže vlast i kontrolišu vlade, sećaju se ratom zahvaćenih gradova i štete koju su iračke rakete nanele urbanim centrima. Zato su proizvodnju balističkih raketa odredili kao svoj prioritet, oko čega nema puno pregovaranja budući da su arsenali okolnih zemalja neuporedivo moćniji zahvaljujući zapadnim zemljama. Nacionalni konsenzus po ovom pitanju još je snažniji od konsenzusa o nuklearnoj energiji. Uprkos razilaženjima po pitanju potrebe za posedovanjem atomskog naoružanja, stanovništvo smatra da je na njihovoj zemlji da odluči. Odluka da se za rešenjem nuklearne krize traga diplomatskim putem proširila je opseg duha otpora. Iran je veoma ponosan na to što je velike sile primorao na ravnopravne pregovore o tako važnoj temi. Zato vlasti dan-danas ne prestaju da se pozivaju na međunarodno pravo i zahtevaju podršku Evropske unije, Rusije i Kine kako bi se suprotstavile preokretu koji su Sjedinjene Države napravile.
Bogata istorija libanskih mreža
Najveći neprijatelj nove politike otvorenosti sve vreme je taj stari nacionalizam, kom su od pobede koja podrazumeva i stupanje u kontakt sa drugim svetovima uvek draži poraz, „žrtvovanje“ i povlačenje. Ipak, strah od nemira i rata koji razara okolne zemlje, ali i sećanja na drame koje su pratile revoluciju, idu u prilog stabilnosti sistema. Rohani, pobednik izbora održanih 2013. godine, predstavlja oličenje tog duha umerenosti. Tako izbornu trku uspeva da zadrži u sputavajućim, mada realnim, okvirima, kao i da održi institucionalnu prevlast sveštenstva.
Modernu iransku državu osnovala je u XVI veku na šiitskim vrednostima turkofona dinastija Safavida; Pahlavijev Iran skrajnuo je islam na margine poltičkog života. Odredivši se potom kao „islamska“, ova mlada republika oživela je nasleđe koje je bilo posrednik narodnog jedinstva protiv šaha. Iako su sveštenstvo i ajatolah Ruholah Homeini revolucionarni proces iskoristili za sopstvene potrebe, da bi uklonili prepreke pred univerzalističkim ambicijama revolucije morali su da uzmu u obzir marginalnost iranskih šiita u moru sunita i da zato u prvi plan istaknu jedinstvo Ume, verske zajednice. Radikalno protivljenje Izraelu odmah je usvojeno kao ulazna karta za sticanje naklonosti muslimanskog sveta.
Ništa od toga, zapravo, nije urodilo plodom. Da bi odbranila državu i oduprla se iračkoj invaziji, Islamska Republika ubrzo je morala da se vrati iranskom i šiitskom identitetu, ne bi li među argipelagom razbacanih teritorija, naseljenih etničkim i verskim manjinama, pronašla saveznike. Tom arhipelagu pripadaju Jermeni, persofoni avganistanski Tadžici, pa čak i irački Kurdi koji su se 1970-ih godina protivili baatističkoj vlasti u Bagdadu, iako ga uglavnom nastanjiju šiitske manjine, ponekad heterodoksne, raštrkane po svetu sunitskih Arapa, pa čak i Turaka (vidi (…)
