Iako je njegov mandat zvanično završen 31. decembra 2016, Žozef Kabila i dalje predsedava Demokratskom Republikom Kongo. Već dva puta je odložio glasanje, uprkos novogodišnjem sporazumu iz 2016. između vlade i opozicije koji je predviđao izborni kalendar. Šef države je 4. oktobra 2016. prvo odgađanje pravdao činjenicom da deset miliona mladih birača, nazvanih „nova snaga“, nije upisano u spiskove. Predsednik „nezavisne“ nacionalne izborne komisije, Kornej Nanga, Kabilin čovek, najavio je 4. jula 2017. novo odgađanje, argumentujući kako bezbedonosni uslovi u nekoliko provincija, posebno u provinciji Kasaï, nisu ispunjeni. Opozicija osuđuje manipulaciju, podsećajući kako je eksploziju nasilja u ovom regionu pratila smrt lokalnog vođe Žan-Pransa Mpandija, kojeg su snage reda ubile 12. avgusta 2016.
Na inicijativu Sekularnog koordinacionog komiteta (Comité laïque de coordination, CLC), mobilizacija za organizaciju izbora se odvija u glavnom gradu Kinšasi, ali i u provincijama, posebno u Kisangani. Ovog 21. januara 2018. demonstranti su mahali zastavama na kojima se moglo pričitati: „Mi, verujući hrišćani, tražimo potpunu i integralnu primenu novogodišnjeg sporazuma od 31. decembra 2016“, pre nego što ih je rasterala policija koja je ranila nekoliko vernika parohije Sveti Duh. Istog dana, demonstracija koja je planirana u gradu Lumumbaši otkazana je zbog velikog prisustva naoružanih vojnika, koje su vlasti pravdale potrebom da se spreči navodna „teroristička“ zavera.
Nakon mobilizacije udruženja građana organizovanih putem društvenih mreža tokom 2016. i 2017, ova katolička organizacija je postala poslednje utočište stanovništva Konga protiv upornosti predsednika da ostane na vlasti. Katolička crkva, koja je odigrala ulogu medijatora između većine i opozicije kako bi izvukla novogodišnji sporazum, oseća se prevarenom zbog Kabilinog stava. Ona je preuzela ulogu opozicije koja je minirana podelama i obezglavljena smrću njene vodeće figure (Etjen Tšisekedi je umro februara 2017), te čije su poslednje operacije „mrtvog grada“ (opšta blokada i generalni štrajk, prim. prev.) završile spektakularnim neuspehom.
Krstaški rat
Uloga katoličke crkve, čiji vernici i vernice predstavljaju barem polovinu stanovništva zemlje, objašnjava se njenom sposobnošću da kroz svoje parohije ostvari projekte, organizuje bazne zajednice i sekularni pokret, što je čini jednom od poslednjih institucija u koju narod ima poverenja. Odanost vlasti bivšeg predsednika Hristove Crkve u Kongu, protestantske veroispovesti, još više konsoliduje ovu poziciju: Pjer Marini Bodo je prihvatio da sedi u senatu predsedničkog tabora pre nego što ga je odbacio deo njegovog stada. Brojni protestanti, kimbangiisti ili članovi jata „Crkve bdenja“ učestvuju u marševima koje su pokrenuli katolici.
Nacionalna episkopska konferencija u Kongu (Conférence épiscopale nationale du Congo, Cenco) i njena komisija Pravda i mir osuđuju pljačku prirodnih resursa, rudarske ugovore u korist jedne strane i zagađenje. Episkop Kilva Kasenge u Katangi, Fulgens Muteba, osuđuje prodaju crvenog drveta koja uključuje članove predsedničke porodice. On svoju borbu stavlja pod znak enciklike Laudato si’ u kojoj papa Fransoa kaže: „Činiti loše Zemlji je greh protiv sebe“. Logistika koju je Cenco sproveo tokom prebrojavanja izbornih glasova 2011. otkrila je masovnu prevaru koja je dovela do reizbora Kabile, predsednika koji je na vlasti od 2001. godine. Pokazali su nezavisnost netipičnu za istoriju zemlje.
Katolicizam je u Kongo ušao 1548. sa portugalskim jezuitima. Crkva je kasnije postala jedan od stubova kolonijalnog trojstva, zajedno sa belgijskom administracijom i povlašćenim kompanijama – privatnim društvima koja su prikupljala poreze i držala rudarske koncesije. U borbi za nezavisnost crkva je imala prilično konzervativnu ulogu, ne u korist Patrisa Lumumbe koji je počinio „greh“ time što je tokom secesije (…)