Među ruševinama drevnog utvrđenja svete Ane u Staročerkasku, na jugu Rusije, u maju 2017. godine okupilo se više stotina donskih Kozaka povodom godišnjih kozačkih igara. Obučeni u tradicionalne uniforme, muškarci pokazuju svoje umeće presecajući lubenice udarima mača ili zajahivanjem pastuva u trku. Sačinjeni od većinski slovenskog stanovništva rasprostranjenog oko Dnjepra (današnja Ukrajina) i između ruskih reka Dona i Volge, Kozaci su igrali ulogu pomoćnih snaga carističke vojske – najviše u odbrani granica Ruskog carstva – u zamenu za relativnu autonomiju u upravljanju svojim zajednicama. U trenutku boljševičke revolucije, većinski su prešli na stranu „bele“ vojske, pre nego što su ih sovjetske vlasti istrebile. Nakon pada Sovjetskog saveza, udruženja su krenula da oživljavaju kozački folklor, a neki od njihovih članova tvrde da su direktni potomci ovih „slavnih“ plaćenika.
Sunce je upržilo, ali lagani povetarac nosi zastave sa Hristovim likom. Valerij Rezanov pokazuje na debeo drveni krst koji mu visi oko vrata. „Mi smo hrišćani pod oružjem, zaštitnici pravoslavne vere,“ proklamuje. Iako je među redovima Kozaka bilo regruta različitog porekla, njihova trenutna renesansa uspostavlja neraskidivu vezu s pravoslavljem. „Poštuj veru, štiti otadžbinu, voli porodicu“, tri su kozačke vrednosti prema rečima atamana (lokalnog vođe) Mihaila Bespalova koji pokazuje na ikonu koju je sam doneo. „Mi smo u službi Crkve i našeg predsednika,“ dodaje. „Tako je oduvek bilo.“
Ilija Čerčinov, koji stoji kraj njega, klima glavom. I on nosi ogroman krst preko majice na kojoj je ištampana pravoslavna molitva. Kozaci, koje patrijarh Kiril smatra „veoma važnim članovima pravoslavne zajednice“, oduvek su svoju veru postavljali na prvo mesto (da bi bio Kozak, moraš biti pravoslavne veroispovesti), iako je ne praktikuju u značajnoj meri. „Ako Kozaci i Rusija sačuvaju svoju veru, sačuvaće svoj identitet“, objašnjava on. Za njega, Vladimir Putin je „dobar vođa jer, zbog svoje vere, (…)
