Nasilje prožima institucije od porodice, preko škole i bolnice, do države i međunarodnih vojnih i ekonomskih organizacija. Neki oblici nasilja, prisutni kroz čitavu istoriju čovečanstva, u našem vremenu su dobili nov i perfidniji lik. Premešteni s globalnog Severa i razmešteni na razne delove planete, oni pružaju privid stabilnosti centra i ojačavaju snažnu podelu između centra i svih njegovih periferija. Globalizovani svet proizveo je nove forme nasilja među državnim entitetima koje dovode u pitanje suverenost, ne prizivajući istovremeno kosmopolitski međunarodni poredak. Terorizam, ojačavanje političkih snaga skeptičnih prema međudržavnim oblicima ujedinjenja, sve izraženija ekonomska nejednakost među državama koja proizvodi države koje su manje ili više suverene, samo su neki od učinaka takve konstelacije snaga. Različite forme institucionalnog nasilja postale su osobito vidljive tokom poslednje izbegličke krize čiji efekti ni danas ne jenjavaju. U svetu koji je padom Berlinskog zida prestao da bude bipolaran, koji se zasnivao na obećanju da nastupa kraj istorije, ili pak doba ljudskih prava, demokratije i mira, razvili su se novi mehanizmi zauzdavanja protoka ljudi, nove forme regulisanja populacija, novi oblici društvenog upravljanja. U specifičnom trenutku kojem svedočimo, ekonomsko nasilje koje države sprovode nad svojim građanima takođe ima zapanjujuće razmere: u ime stabilnosti, štednje, ekonomske racionalnosti, države sprovode legalno nasilje nad vlastitim državljanima, posredstvom po građane štetnih zakona ili manipulacijom i zabranom okupljanja, štrajkova, sindikalnog udruživanja. Duboko društveno raslojavanje takođe podstiče različite forme nasilnog ophođenja, čiji su uzroci ili efekti mržnja, nepoverenje, nesigurnost, strah, ksenofobija. Ukratko, naši svakodnevni odnosi, naša afektivnost, način na koji mislimo o svetu oko sebe, postaju temeljno određeni prikrivenim ili eksplicitnim formama nasilja.
Da li je moguće kritički se odnositi prema (…)
