Dvadeset i petog maja 2017. godine na lep i sunčan dan, patrijarh moskovski i sve Rusije, Kiril, osveštao je novu crkvu manastira Sretenski u centru glavnog grada. Kraj njega, predsednik Vladimir Putin posmatrao je ceremoniju svečanog i mirnog izraza lica. Nakon toga on je patrijarhu uručio četiristo godina staru ikonu svetog Jovana Krstitelja, proroka koji je najavio dolazak Isusa Hrista, koja je prethodno krasila njegov kabinet u Kremlju. Od sada, ona će stajati na oltaru novog svetilišta.
Pravoslavni patrijarh rame uz rame sa ruskim državikom – ova scena bi delovala čudno pre par decenija. Crkva, koja se nalazi nedaleko od Ljubjanke – zgrade sovjetskog ministarstva unutrašnjih poslova i simbola velikog terora 1930-tih godina – posvećena je spomenu na „mučenike antirelgijskog progona“. Odluka da bude osveštana na stogodišnjicu Februarske i Oktobarske revolucije iz 1917. godine je „bitan simbol“, kako je istakao Putin u govoru nakon ceremonije. „Znamo u kojoj meri je unutrašnji mir države krhak. Ne smemo nikada da zaboravimo da je teško zalečiti rane nastale iz podela. Eto, dakle, naše zajedničke odgovornosti: da uradimo sve što je u našoj moći kako bismo očuvali jedinstvo ruske nacije.“
Iako nije u potpunosti nestalo tokom komunističkog perioda, pravoslavlje tek izlazi iz dugog perioda pritajenosti. Nakon agresivne antireligiozne kampanje boljševika usmerene protiv sveštenstva usko vezanog za autokratiju protiv koje su se borili, do početka Drugog svetskog rata ostalo je aktivno samo 250 parohija, naspram njih 54000 u 1914. godini. Suočen sa probojem nemačkih trupa, Jozef Staljin je rehabilitovao Crkvu kako bi podržala opštu mobilizaciju u dugoj tradiciji „svetih“ ratova koje je Rusija vodila protiv varvarskih invazija. „Braćo i sestre, smrtonosna pretnja se nadvija nad našom otadžbinom“ uzviknuo je on 3. jula 1941. godine u poznatom govoru.
Zvanično priznavanje sveštenstva se odigralo 1943. mada pod strogom kontrolom političke policije i Saveta za pitanja Ruske pravoslavne crkve. Iako je tolerisana kako bi diskretno osigurala da se bogusluženja obavljaju, Crkvi je bio zabranjen svaki oblik učešća u javnom životu. Kasnije, pad SSSR-a je naveo sve veći broj građana da se okrene Bogu: samo trećina stanovnika Rusije se izjašnjavala kao pravoslavna 1991; 2012, taj broj je porastao na 74%, daleko ispred muslimana koji čine 7% ispitanika.
Stanovništvo koje veru slabo praktikuje
Država i Crkva su, dakle, poradile na popravljanju odnosa iz čega su i jedna i druga imale koristi. Kako objašnjava Andrej Beglov, jedan od najuglednijih stručnjaka za pravoslavnu crkvu u Rusiji, „Nakon što je decenijama bila potisnuta, Crkva nastoji da poveća svoju vidljivost i uticaj u onim sektorima društva koji su joj važni: porodica, kultura, obrazovanje, rađanje i umiranje.“ U tome je i imala određenog uspeha.
Nakon efektivnog lobiranja pravoslavnih aktivista, reforma školstva je uvela obavezan predmet o „osnovama religijske kulture i laičke etike“. Od 2012. godine, roditelji đaka mogu da odaberu modul prilagođen njihovoj veroispovesti, mada se u praksi taj izbor ne poštuje uvek, usled ograničenih mogućnosti. Patrijaršija takođe može da računa na simpatije ministarke obrazovanja Olge Vasilijeve. Ova slavna istoričarka Ruske pravoslavne crkve, bliska arhimandritu Tihonu Čevkunovu, slaže se sa povećanjem broja časova posvećenih religijskim studijama.
Crkva takođe ima veze i u ministarstvu zdravlja. Ono redovno poziva sveštenike u komisije o javnom zdravstvu da iznose svoja mišljenja o zdravstenoj politici. Tokom jednog od ovakvih sastanaka u oktobru 2015. godine, mitropolit Pantelejmon Šatov je ministarki Veroniki Skvortsovoj objasnio da HIV-SIDA ima „društveni i moralni, bolje rečeno nemoralni, uzrok“. Prema njegovom mišljenju, jedini metod borbe protiv te bolesti je „promovisanje zdravih moralnih vrednosti“.
Država subvencioniše domove za trudnice i mlade majke koje vode pravoslavna udruženja, poput kuće za majke u centru Moskve. „Desetak žena koje smo ovde udomili su odbile da abortiraju uprkos pritiscima svojih partnera ili teškim finansijskim situacijama“ radosno saopštava direktorka Marija Studenikina, čije meke crte lica očvrsnu svaki put kad pomene „masovna ubistva“. Za ovu mladu, dvadesetdevetogodišnju ženu, „biti pravoslavan znači biti patriota i voleti Rusiju; znači odbiti da ubiješ svoju buduću decu koja će postati vojnici i koja će je braniti“. „Putin“, dodaje, „pažljivo sluša našeg patrijarha.“
Dve hiljade četrnaeste, Crkva je uspela da zaustavi projekat reforme maloletničkog pravosuđa koji je nastojao da uvede princip posebne juristikcije i manje strog pristup – najpre kroz sankcije koje bi zamenile zatvorske kazne. U ime odbrane jedinstva porodice, ona je takođe pokopala zakon o društvenom starateljstvu, namenjen kao pomoć roditeljima u teškim situacijama koji bi omogućio da se njihova deca smeste u specijalizovane institucije.
Za sada bi bilo pogrešno misliti da ona može da nametne svoju političku volju vlasti u Rusiji. S jedne strane, patrijaršija se suočava i sa aktivizmom određenih ultrapravoslavnih grupa. Prošle jeseni, jedna takva grupa je pokušala da spreči izlazak filma Matilda režisera Alekseja Učitela o ljubavi cara Nikolaja II (koji je 2000. godine proglašen za sveca) i jedne balerine Marinski teatra, tako što su primorali dve glavne bioskopske mreže da ga povuku iz programa. Nakon osude trima članicama feminističke grupe Pussy Riot zbog izvođenja pank-molitve u crkvi Hrista spasitelja u Moskvi 2012. godine, patrijaršija je s radošću primila vesti o usvajanju zakona koji je uveo krivično delo „uvrede religijskih osećanja vernika“. Svestan srazmera poteza koje ovo zvanično priznavanje krivičnog dela jeresi može da opravda, mitropolit Hilarion, (…)
