Neposredna dostupnost prirodnih resursa oduvek je određivala sudbinu ljudskih zajednica, a velike naseobine nastajale su i prosperirale posebno blizu izvora vode. Nestanak ili ograničavanje pristupa pitkoj vodi na nekom području donosi bolest, bedu, sukobe i prinudne migracije. Ovo se posebno odnosi na ugrožene grupe i niže slojeve društva koji višestruko stradaju usled nedostatka elementarnih resursa kao što je voda - direktno im se smanjuje kvalitet života i najviše ih ugrožavaju sukobi oko nedostatka resursa. Voda je osnovni sastojak ljudskog organizma i čini preko 60% naše telesne mase, svakoj živoj ćeliji u telu je voda potrebna za funkcionisanje. Kada je pristup pitkoj vodi i sanitarnoj infrastrukturi prepoznat kao osnovna potreba, sredinom prošlog veka postaje predmet međunarodnih deklaracija o ljudskim pravima. Međutim, u kontekstu sve većeg zagađenja, u svetu kapitalizma i robne proizvodnje, voda predstavlja robu bez premca prema broju konzumenata, te pritisci da se i ona nađe na tržištu postaju sve veći.
U Justinijanovom zborniku koji se smatra zbirkom celokupnog Rimskog prava, u delu o vlasništvu nad vodnim resursima kaže: “Po zakonu prirode, sledeće stvari pripadaju čovečanstvu – vazduh, tekuća voda, more, kao i obala mora.”. Postoje naznake da je stari Rim postao centar antičke civilizacije zahvaljujući dobrom planiranju i svojim monumentalnim akvaduktima i kanalizacijom, koji u Rimu prvi put u istoriji ulaze u masovnu upotrebu. Postoji priča da je Rim bio tako dobro oskrbljen vodom da je mogao da zadovolji sve potrebe svog stanovništva, preko 1200 javnih fontana i još preko 100 javnih kupatila i da bi na kraju ostalo dovoljno vode da se napuni Koloseum. Arheolozi lako mogu da protumače veličinu i važnost antičkih gradova prema veličini njihovih akvadukta. Nestanak sistema akvadukta, delimično zbog ratnih razaranja, a mnogo više zbog dugotrajnog neodržavanja, sveo je Rim od milionskog grada na mesto od 30 000 stanovnika u mračnom srednjem veku.
U Srbiji je na svetski Dan voda ove godine odjeknulo istraživanje organizacije “Balkan investigate report network - BIRN” koje obaveštava najširu javnost da oko 923.000 ljudi na području panonskog basena (Srbija, Hrvatska i Mađarska) pije vodu sa nivoom arsena značajno višim od dozvoljenog. Najkritičnija situacija je u Vojvodini gde je u 102 naselja u direktnoj opasnosti ukupna populacija od oko 653.000 ljudi jer koncentaracija arsena u vodi svakodnevno prelazi dozvoljeni nivo od 10 µg/L. Dodatni problem predstavljaju dotrajali sistemi vodosnabdevanja, često sa azbestnim i olovnim cevima. Uprkos povišenoj koncentraciji toksičnog arsena u mnogim jedinicama lokalne samouprave voda iz vodovoda nije proglašena za neupotrebljivu za piće ili je to učinjeno tek negde na marginama komunalne internet prezentacije. Stanovnici su veoma slabo alarmirani i upućeni u problem koji se tiče njihovog zdravlja, a nije im ni svugde obezbeđena ispravna voda u vidu cisterni ili javnih česmi.
U Zrenjaninu je zabrana korišćenja vode za piće na snazi od 2004. godine. Gradsko rukovodstvo godinama je obećavalo kako će uz pomoć privatnog investitora napraviti fabriku za prečišćavanje pijaće vode, uveden je čak i video prenos napredka radova. I taman kad su se građani Zrenjanina ponadali da će iz njihovih slavina poteći čista voda, desila se afera. Ugovor koji je potpisan sa konzorcijumima Sinertek i Grupo Zilio štetan je po javni interes, jer se grad obavezao da otkupljuje veću količinu vode nego što je realno potrebno. Sam ugovor je nevalidan pošto je po zakonu (još uvek) zabranjeno da kompanija u privatnom vlasništvu obavlja delatnost distribucije vode. Trenutno je u toku sudski spor, gde privatni konzorcijum potražuje da se naplati izgubljeni profit zbog nefunkcionisanja fabrike. U ugovoru se krije još jednu zamka - dokle god sudski postupak ne bude završen, grad Zrenjanin neće moći da otvara nijednu drugu sličnu fabriku, što prolongira period kada će Zrenjaninci dobi čistu pijaću vodu. Prilikom posete Zrenjaninu, premijerka Srbije Ana Brnabić dala je izjavu da grad treba da preuzme pogon od privatnih investitora, ali ne zna se koliko dugo bi to moglo da potraje. Početkom marta u pojedinim Zrenjaninskim medijima pojavila se informacija da bi Zrenjanin ubrzo trebalo da dobije ispravnu pijaću vodu, jer su Vlada Srbije i privatni investitor postigli dogovor o preuzimanju postrojenja. Cena preuzimanja još uvek nije poznata ali se nagađa da je cifra približno osam miliona evra. Stanovnici Zrenjanina još čekaju da vide šta će se dogoditi sa računima ako i kada pogon za prečišćavanje počne da radi.
Žedni preko privatizovane vode
Kada pogledamo brojke u aktuelnom društvenom kontekstu, loš kvalitet vode prati i povećava socijalne razlike, oni sa višim primanjima jednostavno se okreću flaširanoj vodi. Oni sa nižim ili bez primanja, sa manje obrazovanja i mogućnosti za migraciju, ostaju primorani da konzumiraju zagađenu vodu sa arsenom, koji se godinama taloži u njihovom organizmu. Maligna oboljenja koja naučno dokazano izazivaju arsen i azbest, ukidaju ikakve šanse siromašnijih za (…)
