Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

OTMICE I UBISTVA SRBA I NELOJALNIH ALBANACA

Prljave tajne Kosova

Devetnaest godina nakon konflikta koji je rezultirao nezavisnošću Kosova, pokrajine Republike Srbije sa albanskom većinom, razna istraživanja i svedočanstva govore o zločinima protiv čovečnosti koje je počinila Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). Žrtve su bili ne samo Srbi i drugi ne-Albanci, nego i politički protivnici OVK. S obzirom da aktuelnu vlast na Kosovu čine upravo bivši komandanti OVK, nije neobična tenzija koja se već dve godine podgreva sa vrha u vezi sa formiranjem Specijalnog suda za ratne zločine počinjene od strane OVK

Budimir Baljošević, pedesetogodišnji učitelj, pokušao je 27. oktobra 1999. godine da, zajedno sa još četiri prijatelja, pobegne iz geta u koji su bili saterani Srbi iz Orahovca. Kosovo je dospelo pod privremenu upravu Ujedinjenih nacija u junu iste godine, a zajedno sa time stigle su i jedinice KFOR-a, mirovne formacije pod vođstvom NATO.

Njihov sugrađanin romske nacionalnosti, Agron N, ponudio im je da ih prebaci u Rožaje u Crnoj Gori, po ceni od 840 dolara po osobi. Imao je i zašto da im naplati tako visoku cenu: radio je sa Kosovskim zaštitnim korpusom (KZK), organizacijom pod nadzorom NATO, a njen zadatak bio je društvena reintegracija bivših boraca Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Argon je do tog trenutka već izveo četiri uspešne „eksfiltracije“ Srba iz Orahovca. Po zanimanju je bio građevinac i radio je na izgradnji nove baze KZK u obližnjoj Đakovici, gde je petoro Srba poslednji put viđeno.

„Stao sam da potražim svog šuraka koji je trebalo da se pridruži našem konvoju. Srbe sam ostavio u autu, a kada sam izašao iz šurakove kuće, neko mi je doviknuo da se sakrijem. Nepoznata lica su odvela Srbe iz auta i niko od tad nije čuo za njih“, objašnjava Agron N. Odlučio je da mu je bezbednije da bude nekoliko meseci u Novom Pazaru. Baljoševićev brat je više puta pokušavao da sazna nešto o sudbini petoro Srba, ali nije ima mnogo uspeha: „Neki italijanski vojnici iz KFOR-a su došli da razgovaraju sa mnom, kao i policija UN, ali nisam ništa saznao“.

Njihova sudbina nije tako neobična. Negovan Mavrić, osim što je vlasnik malog kafića u Velikoj Hoči, srpskoj enklavi svega par kilometara od Orahovca, predsednik je lokalnog Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije. Pokazao mi je spisak mrtvih i nestalih iz sela: pronađeni su ostaci devetnaestoro Srba otetih 1998. i 1999. godine, ali se još 55 Srba i devet Roma vode kao nestali. Prvo ubistvo srpskih civila desilo se 12. maja 1998. godine, kada su srpska policija i OVK počele da se bore za kontrolu u toj opštini, u kojoj je tada živelo mnogo Srba. Poslednja otmica dogodila se 28. jula 2000, više od godinu dana nakon što je uspostavljen protektorat UN (vidi Trgovina organima).

Brda oko Velike Hoče prekrivena su vinogradima, a planine iznad njih obeležavaju granicu između Kosova i Albanije. Nekada su Albanci i Srbi orahovačkog kraja živeli u miru. Od juna 1999. godine, srpsko stanovništvo u Velikoj Hoči se smanjilo sa deset hiljada ljudi na svega sedam stotina, uz još trista ljudi u gornjem delu Orahovca. Srbi su proterani iz mešovitih sela kao što su Zočište, Opteruša i Retimlje.

Većina nestalih Srba oteta je još u julu 1998, kada je OVK na kratko okružila Orahovac. Potom je veliki broj srpskih civila iz Retimlja odveden u obližnju bazu OVK u Semetištu. Žene su puštene nakon četiri dana, posle intervencije Crvenog krsta, ali niko od muškaraca (od kojih je jedan imao svega 16 godina) više nije viđen. U aprilu 2005. neki od njih su identifikovani među ostacima dvadeset i jedne osobe u masovnoj grobnici u Volujku, selu blizu Kline.

U zatvor zbog sumnje

Olgica Božanić, Srpkinja iz Orahovca koja je izbegla u Beograd, članica je Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije. Ostala je bez možda i deset članova rodbine, uključujući tu i dva brata, ujake i druge rođake. Za sudbinu jednog od njih saznala nekadašnjih komšija Albanaca, koji su nekoliko meseci proveli u zatvoru OVK jer su se sumnjičili za saradnju sa srpskim vlastima. Rekli su joj da su neki Srbi iz orahovačkog kraja isprva zatvoreni u blizi glavne baze OVK u toj oblasti, tj. u selu Drenovcu. Kada su borbe prestale, prebačeni su u Devu, selo nadomak albanske granice. Izgleda da je OVK tada zauzela napuštenu bazu jugoslovenske vojske nakon povlačenja u junu 1999. i od nje napravila zatvor. Orahovački Srbi su potom odvedeni u Albaniju, u Kukeš, da bi kasnije bili prebačeni u Drač, na obali mora, gde su komšije Olgice Božanić rekle da su ih poslednji put videle žive, u zatvoru OVK 2001. godine.

Najveći deo Srba kidnapovanih pre kraja rata su najverovatnije ubijeni na Kosovu. Teza da su Srbi kidnapovani nakon dolaska KFOR-a odvedeni u Albaniju je izneta pre dosta vremena, ali do sada ti ljudi nisu pronađeni. Šefko Alomerović, predsednik sandžačkog Helsinškog odbora (reč je o lokalnoj organizaciji, nezavisnoj od Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji), sproveo je opsežnu istragu u jesen 1999, ali je izveštaj o istrazi izgubljen, a Alomerović je preminuo 2003. U intervjuima iz 2000. tvrdio (...)

Obim celog teksta : 2 398 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žan-Arno Derens

je urednik Le Courrier des Balkan; posebno je važno njegovo delo, koje potpisuje zajedno sa Lorenom Gelinom, zove se Voyage au pays des Gorani: Balkans, début du XXIe siècle (Putovanje u zemlju Goranaca: Balkan na početku XXI veka), Cartouche, Pariz, 2010.
PREVOD: Vuk Vuković

Podeli ovaj tekst