Studentski pokret tokom šezdesetih u Saveznoj Republici Nemačkoj je bio „totalitaran“? Da, sigurno. To je mantra kojom se u vreme proslave četrdesetogodišnjice maja šezdeset osme bombarduje nemačka javnost. Na kraju krajeva, studentske lidere je pokretalo nasilje koje je jednako razorno kao i nacističko. Cilj im je bio uništiti demokratski poredak. Na svu sreću nisu uspeli!...
Knjiga koja je referentna za ovaj kliše nosi naslov Naša borba (Notre combat). a napisao ju je Goc Ali. Autor je bio poznat po pismima o Trećem Rajhu, o kojima se još uvek ozbiljno raspravlja. Kao student novinarstva, 1970. se pridružio jednoj od „levičarskih“ grupa koje su utrle put borbe, a potom je, od 1972. do 1973, aktivno učestvovao u organizaciji Crvena pomoć. Brzo je postao svestan da ovaj „revolucionarni“ put samo pothranjuje iluzije i protivreči njegovim ličnim težnjama. Zbog toga je njegov retrospektivni pogled više obeležen sređivanjem računa sa bivšim saborcima nego relativnom objektivnošću.
I sám naslov, Naša borba, je polemičan. Kao i nacisti, levičari su „uživali u nasilju“, objašnjava Ali. I oni su poput njih imali potrebu da se dive „liderima“ i „prezirali su pluralizam“. I u jednom i u drugom slučaju se radi o „antiburžoazizmu“, što je bila stigmatizacija „sumnjivih“ intelektualaca i profesora. Nijedna društvena promena nije nastala, kaže Ali, iz ove „opozicije“, koja ne samo da je „vanparlamentarna“ nego je i „antidemokratska“.
Naša borba bi ostala samo jedno od mnogih osporavanja da je nije napisao ugledni esejista. Izgleda da institucije aktualne nemačke vlade uzdižu knjigu u nebesa upravo zbog aure ovog intelektulnog zračenja. Toliko je hvaljena, jer više podržava omladinu u njenom didaktičkom skretanju nego što podstiče istorijsko produbljivanje tog doba.
Zahvaljujući licenci edicije Fischer, Centralna služba za političko obrazovanje - službeno telo koje je uglavnom orijentirano na rad sa mladima – uključila je Našu borbu u katalog svojih publikacija. (…)