Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DOSIJE: Kada se studenti i radnici ujedine

Reprezentacije koje se usredsređuju na strogost aktivističkog života potpuno previđaju aspekt koji se sasvim jasno pojavljuje u najživopisnijim sećanjima većine priča aktivitkinja i aktivista: zadovoljstvo. Ono je ponekad moglo nastati iz jednostavnog ukidanja društvenih granica u duboko podeljenom društvu poput Francuske – gde se komunikacija, a posebno subverzivna komunikacija, nije mogla lako uspostavljati između različitih sektora. Tih nedelja su se događale promene, među kojima je i umnožavanje onoga što Žan-Franklin Naro naziva „susretom“: nije se radilo u ujedinjenju nekog tajnog društva rezervisanog samo za inicirane, već pre o rezultatu kontakta i odnosa između ljudi koji se, zbog različitih društvenih, kulturnih i profesionalnih statusa, pre toga nisu susretali. Radilo se o sitnim i naizgled nebitnim događajima, koji su ostavljali utisak da su sva posredovanja i društvene deobe nestali.

Priča Martin Storti ne propušta evociranje naporne strane aktivističkog života, koja se za nju kristalizira u sada zastareloj tehnologiji umnožavanja pisanog materijala mimeografom. Ona se seća iskustva koje je preplavljuje u svom čulnom i emotivnom bogatstvu godinama kasnije, seća se dana kada je otkrila Prustov kolačić u formi neiskorišćene matrice: „A tamo, presavijena usred svih tih letaka, ležala je relikvija, devičanska matrica koja mora da je bila stara tridesetak godina. Zadržala je svoj miris, taj miris tinte, karbonskog papira, istovremeno kiselog i blagog, ljutog i slatkog, miris sati, dana i noći provedenih u umnožavanju letaka mimeografom (...) uz strah od toga da će se matrica pocepati jer smo stavili previše tinte ili zato što se mimeograf okretao prebrzo. Nakon, najčešće uzaludnih, pokušaja lepljenja pocepanih komada i sporog ručnog okretanja mimeografa, nadajući se da će matrica izdržati do kraja, trebalo je ponovo umetnuti tekst za novu matricu koristeći dva prsta na staroj mašini“.

I njena priča i priče drugih aktivistkinja i aktivista otkrivaju višestruka zadovoljstva koja su povezana sa fizičkim i društvenim prestupom, kao i sa mogućnostima novih prijateljstava i saučesništva. To je zadovoljstvo, precizira Storti, i ono je sasvim drugačije od revolucionarnog majskog slogana („uživaj nesputano“) prema kojem je oprezna, jer zadovoljstvo se ne traži kao cilj po sebi, niti se pojavljuje u nekom trenutku nužno kao takvo. Zadovoljstvo nadilazi društvenu i fizičku raspodelu, proporcionalno je krutosti društvene urbane segregacije tog vremena; dijalozi koji su uspostavljeni uprkos toj segregaciji prenose osećaj hitne i neposredne transformacije, koja se živi u trenutku a ne kao buduća nagrada.

Robert Linhart piše 1978. i seća se: „Pre petnaest godina fabrike su bile zatvoren svet i trebalo je čekati na svedočenja“. Jedna druga aktivistkinja koja je radila za fabričkom trakom piše kako su pre njenog dolaska, kao i dolaska drugih intelektualaca, „radnici radili u predgrađima Pariza, a fabrike su izgledale toliko daleko i nepristupačno kao da su u Alžiru ili Vijetnamu“. Čak se i Žan-Pjer Torn, režiser dokumentarnog filma Usuditi se boriti, usuditi se pobediti (Oser lutter, oser vaincre) posvećenog žestokom štrajku u fabrici Flins, seća mladosti i detinjstva obeleženih pravom društvenom segregacijom: „Sve do 1968. nisam bio svestan fabrika i radničke klase. U to vreme sam počeo primećivati impresivan svet koji je postojao svuda oko nas i koji je imao moć da paralizira zemlju prekidom rada. Crvene zastave su visile sa fabričkih kapija. Imao sam dvadeset godina i bio sam u šoku“.

Kler, tada profesorica u pariskoj srednjoj školi, deset godina kasnije piše o emocijama koje su se pojavile kada su se prekoračile društvene barijere koje su se smatrale nepremostivima: „Videla sam radnike prvi put u životu. Nikada ranije ih nisam videla. Bez šale, čak ni u metrou. (...) Nikada pre nisam videla fabriku. (...) I onda, odjednom, živela sam i radila sa radnicima: kako sa starijim partijskim likovima, tako i sa mlađim imigrantima. Moje jedine istinske uspomene na (...)

Obim celog teksta : 1 960 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Kristin Ros

predaje komparativnu književnost na Univerzitetu Nju Jork. Studirala je na Kalifornijskom univerzitetu i doktorirala francusku književnost na Jejlu 1981. Autorka je nekoliko knjiga o francuskoj kulturnoj politici, poput Aller plus vite, laver plus blanc (Abbeville, 1997), o „modernizaciji“ Francuske početkom 1960-ih. Prevela je na engleski knjigu Žaka Ransijera Učitelj neznalica (The Ignorant Schoolmaster, Stanford, 1990).
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst