To je dragoceni trenutak u životu jednog naroda. Poklopac društvenih zakona je smaknut. Mirenje sa sudbinom i stare navike najednom se promišljaju, a potom i dovode u pitanje. Svetlom obasjana „reka sivih gradova, bez nade za okeanom“ susreće se s ostalima; svi zajedno pretvaraju se u more. „Zašto da ne?“ prelazi u „tako je kako je“; na scenu stupa nemoguće. Ustanička zaraza – pre pedeset godina nije se govorilo o „spajanju borbi“ – podseća nas na to da istorija nije završena, da su reforme i revolucije koje su joj dale obličje često zahtevale ukidanje obaveze čoveka da se povinuje i istrpi.
Maja 1968. godine, generalnu probu nije ispratila i premijera. Sveopšti ustanak, obeležen jednim od najvećih štrajkova u istoriji čovečanstva, uspeo je čak i da nanese štetu svojim naslednicima, budući da su njegove medijski najzastupljenije inkarnacije bile ujedno i one koje su se najgore okončale. Žak Sovažo, tadašnji studentski lider koji je preminuo prošlog oktobra, bio je, nasuprot tome, oličenje onih vedrih – pa samim tim i nepopravljivih – lica majskog pokreta, u kom je prepoznao „proizvod rada kolektiva koji su svet posmatrali kroz optiku koja prevazilazi individualnost “.
Podsetio bi nas na to da su tadašnji buntovnici promišljali ukidanje kapitalizma, što je pitanje koje, žalio je, „danas malo ko postavlja“. Njegove drugarice i drugovi i on borili su se protiv „modernosti“ zasnovane na racionalizaciji rada umesto na njegovoj preraspodeli, kao i preraspodeli bogatstva. Globalizacija kakvoj su oni stremili za cilj je imala „preko potrebni razvoj međunarodne solidarnosti“, a ne sve bržu cirkulaciju robe. Konačno, maja 1968. postavilo se pitanje borbe protiv vlasti koja je već tada nameravala da „od univerziteta napravi profitabilan biznis “ i time garantuje društvenu reprodukciju.
Ovakva prisećanja relativizuju noviji dominantni diskurs – otelovljen u Emanuelu Makronu, Angeli Merkel i Džastinu Trudou – koji sve političke sukobe pokušava da svede na iskonstruisanu (…)
