Žak Vajnštajn, nekadašni član lionskog Pokreta 22. mart i uredništva Majskih svezaka (Cahiers de Mai), u svom delu Maj ’68 u Lionu (Mai 68 à Lyon) sakuplja više svedočanstava najistaknutijih učesnika i učesnica ovih događaja – među kojima je i on sam – kao i analizu vođenu antikapitalističkim radikalizmom Kritičnih vremena (Temps critiques), časopisa u čijem uređivanju danas učestvuje. Sa strane radnika i radnica, on insistira na dvojnoj prirodi pokreta: reafirmaciji radničkog identiteta i Generalnoj konfederaciji rada (CGT) drage „ideologije rada“ i, istovremeno, na povratku radničke autonomije i kritike otuđenog rada, koja je bila prisutna već tokom štrajka (i okupacije) u tekstilnoj kompaniji Rodiaseta (Rhodiacéta) 1967. godine. Svrstavajući ovaj štrajk u kontinuitet sa svim borbama koje su pre sudbonosnog meseca ’68 bile usmerene protiv države (u Kanu – Caen, ne Cannes, prim. prev. – Sen-Nazeru, Nantu...), autor zaključuje da su one među njima s najviše potencijala nastajale kao rezultat mešanja različitih ruralnih iskustava koja su još uvek bila bliska radnicima i radnicama. Važnost ovih „novih proletera koji su postajali radnici, a da to zaista nisu bili“ u borbama, podseća na ulogu koju su doseljenici sa juga Italije igrali tokom velikih štrajkova na severu te zemlje krajem 1960-tih.
Sa strane studenata i studentkinja, istorija lionskog Pokreta 22. mart, rođenog na Dua kampusu i u gimnazijama, govori nam o erupciji tokom koje su u igri bili: snažna ličnost jedne predavačice, članice Revolucionarne komunističke omladine (JCR ¬– trockistička grupa), množenje političkih grupica, situacionizam i logistika koju je pružao ovaj katolički sveštenik ili ona protestantska udruga. Od „noći barikada“ 24. maja, do uloge „skitnica“ (marginalizovanih, beskućnika...), od studentsko-radničkih sastanaka do snaga i slabosti okupacije fabrike, ovo delo nudi kaleidoskop informacija i sećanja. U njemu odmah primećujemo temu na koju se u žaru borbe retko obraća pažnja: često (…)
