Ako i postoji generacija šezdesetosmaša, onda je to u glavama onih koji je ne vole: glavama starijih koji još uvek mozgaju o nemirima, štrajkovima, izgubljenom novcu, žestokom preispitivanju porodičnih i građanskih vrlina; kao i glavama mlađih koji aktuelne greške, skoro pola veka kasnije, pripisuju izvornom skretanju današnjih šezdesetosmaša na vlasti. Ako bi ovo trebalo izraziti u političkom smislu, čini se da mržnja dolazi sa svih strana: od strane konzervativaca, katolika, tradicionalista, dinamičnih preduzetnika, ali i od strane levičara pretvorenih u menadžere ili onih koji se drže pozicija stare levice. Ovi zapravo vrlo slični neprijatelji barem otkrivaju zanemarenu činjenicu: generacija šezdesetosmaša nikada nije došla na vlast.
Verovalo se da je takvoj generaciji, probuđenoj politikom maja šezdeset osme a često i ranije, namenjeno da jednog dana preuzme uzde u svoje ruke. Međutim, njeno odsustvo je posebno upadljivo ako se uzme u obzir njena demografska težina, jer radi se o deci baby boom generacije, najvećoj starosnoj grupi u Francuskoj ikada. A koliko njih je došlo na vlast? U zemlji u kojoj je Pokret otpora tokom 50-ih bio glavni kamen kušnje političke klase i u kojoj je Alžirski rat predstavljao političku školu generaciji rođenoj pre rata, uzalud tražimo političke vođe koji bi poticali iz generacije šezdesetosmaša: nijedan predsednik Republike, nijedan premijer, možda poneki diskretni i zaboravljeni ministar. Ako zaista želimo razmotriti generaciju u političkoj odredbi, izuzeci se tiču samo onih ministara čija su mladost, dobro poreklo i dobro školovanje bili veoma udaljeni od protesta tog vremena. Ovo odsustvo je nesumnjivo bilo prvi učinak dominacije desnice na vlasti. Ali i kada bi levica pobedila, njene vođe bi ponavljale isto nepoverenje u kritiku, ironiju i provokaciju, nepoverenje koje je tipično za profesionalne političare.
Ovo odsustvo bi možda ipak, pre svega, moglo biti posledica nikada racionalizovanog izbora generacije koja se nije interesovala za vlast, već samo za njeno negiranje. Prve godine nakon šezdeset osme – koje se također paradoksalno koriste u pluralu kao „šezdesetosmaške godine“ – osnažene su kritikom politike koja je stvorila tu generaciju. Neki su pak pokušali da izgrade karijeru izvan svojih grupa istomišljenika (malih trockističkih ili maoističkih grupa). Brzo su odustali. Nema sumnje da su im nedostajale predispozicije za partijske borbe, predloge, računice, trofeje i izdaje. Čak nisu pronašli ni put do javnosti, osim Danijela Kon-Bendita, redovnog gosta i obaveznog govornika na platoima kojeg (…)
