Slučajno ili kao znak vremena, dve knjige nas podsećaju da se bez aktivnog sećanja na prošlost lepote osvajanja i kolektivne težnje brzo brišu iz povesti, u korist onih koji daju naređenja i lekcije. Prva od ovih knjiga "L’Humanité". Figures du peuple pojavila se kao neka vrsta inventara one radničke klase koja je toliko opasna u imaginaciji buržuja prošlosti i današnjice; inventara "a la Prever", da citiramo Žerara Mordija koji je napisao atipičan predgovor koristeći fotografije. One će trajno sačuvati figure naroda u akciji, u fabrikama, u radionicama, u skladištima, na dokovima, kao i u javnom prostoru ― na demonstracijama, skupovima, sastancima. One su, uprkos cenzuri, završile na naslovnici barem jednih novina: onih koje je osnovao Žan Žores, čije fotografske arhive su 2003. bile predmet sporazuma između novina L’Humanité, udruženja Mémoires d’Humanité i generalnog saveta Seine-Saint-Denis, omogućivši njihovo pohranjivanje u arhive departmana.
Od prvih štrajkova do okupacija fabrika, od radničkih protesta do društvenih pokreta, ove slike, koje pokrivaju gotovo čitav vek borbe, ne služe samo tome da informišu. One također napadaju dominantnu estetiku. Umetnost portreta, koja je dugo vremena bila vezana za buržoasku kulturu, ovde je vraćena u stvarnost, koja je tim više politička što je prozaičnija i jedinstveno je veličanstvena. Fotografija, kako podseća Mordije, nije pravedna slika: ona je samo slika, a njena tumačenja su neodvojiva od konteksta. Ona je također susret između fotografije, fotografa i gledaoca. I kada, kao što je slučaj ovde, fotografija interpelira, izaziva, propituje ― sasvim suprotno od efekta zavođenja koji traže oglašivači i komunikatori ― emocija koju rađa uključuje i refleksiju.
Kolektivno delo Le Havre la rebelle okuplja više glumaca i autora, povezanih sa istorijom koja još uvek luta džentrifikovanim ulicama. Ta priča je priča nekadašnje industrijske luke, "grada štrajkova i klasne borbe", koja je (…)
