Komemoracija je često povod za ponovno čitanje prošlosti na osnovu izazova sadašnjosti. Ni 1968. nije uspela da izbegne ovaj fenomen. Pod referencu "1968" se svrstavaju repertoari agitacije (demonstracije, okupacije zgrada, marševi, otmice, sukobi sa snagama reda) koji su prilično heterogeni, dok ideja kontrakulture, retrospektivno, služi njihovom objedinjavanju.
U zavisnosti od slučaja, nemiri su trajali ili nisu, razbuktavali se ili sami sebe potiskivali, ili su se pak toliko proširili i uspeli da destabiliziraju vladu, kao na primer u Čehoslovačkoj. Protesti su se razlikovali i po svojoj društvenoj konfiguraciji. Ograničeni na nekoliko univerziteta u Italiji, prošireni na ulice prestonica u Berlinu ili Meksiku, raspršeni od većih gradova pa sve do glavnog grada u Francuskoj: u zavisnosti od mesta i vremena, protesti su mobilizirali radnice i radnike, studentkinje i studente, seljanke i seljake, umetnice i umetnike.
Čini se da nisu svi pokreti šezdeset osme započeli baš te godine: tačnije je govoriti o "šezdeset osmim godinama" u pluralu koje su svoj vrhunac dosegle 1968. Celokupna dinamika maja šezdeset osme se možda najbolje može obuhvatiti upoređivanjem sa sličnim događajima, poput "proleća naroda iz 1848". Nade protagonistkinja i protagonista nisu ispunjene, ali te okolnosti su ih obeležile. One će se takođe pokazivati u kasnijim aktivnostima, u političkim, obrazovnim, zdravstvenim, društvenim, teatarskim, kulinarskim i drugim poljima. A interpretacije o vrhuncu aktivnosti će se potom restrukturirati tokom perioda vraćanja reda.
S druge strane, maj šezdesetosme je predstavljen kao zavera (kojom je rukovodila Moskva ili Vašington), generalna proba pred "veliku noć", svetska kriza omladine, sukob generacija, kriza razvoja univerziteta, edipovski izazov, revolt civilizacije, klasni sukob (stari i novi), politička kriza. Međutim, nijedna od ovih figura nije zadovoljavajuća. Ni ideja da bi maj šezdesetosme mogao biti unutrašnji ili međunarodni pokret nije nešto bolja, jer posmatrač se nikada ne suočava sa grupama koje bi bile bez kontakta, niti sa sporovima koji ne bi uticali jedni na druge. Uspeh jednih se ponekad pretvori u pobedničku zastavu drugih: zbog toga je francuska situacija od posebnog značaja. Osim toga, maj šezdesetosme je nezamisliv bez gomile koja mu daje specifičan karakter. Koordinirana energija kolektiva okuplja mnoštvo koje je spremno da prati angažovane akcije.
Posvuda — i u Pragu ispred sovjetskih tenkova i u Berkliju tokom sit-in štrajkova — "organizirani" i "neorganizirani" su koegzistirali. Svuda su delegati, predstavnici ili potparoli dobijali podršku od stranački neopredeljenih koji su se odlučili na akciju: solidarni pred represijom, ogorčeni zbog nepravde međunarodnih odnosa snaga ili skloni tome da se nadaju oslobođenju kontinenata ili eksploatisanih masa. Svaki elementarni povratak na šezdeset osmu čini očiglednim i kardinalnu opoziciju koja je preseca: između onih koji ne nalaze ništa loše u svetu takvom kakav jeste (bilo zato što trpe ili zato što imaju korist od takvog sveta) i onih koji se nadaju i zamišljaju ga drugačijim.
Ali kako je došlo do toga da politički profesionalci poriču ono što se dogodilo, a potom da licencirani interpretatori tumače to kao krizu koja je kombinovala izraze neposlušnosti sa neizbežnim gubitkom poverenja?
Tri generička mehanizma čine stvari jasnijim. Okolnosti prvenstveno doprinose revalorizaciji tema koje su do tada bile osuđene na poverljivu cirkulaciju između insajdera. Držimo se francuskog slučaja: mnogi priznaju važnost novih ideja koje su kružile u niskotiražnim časopisima (Internationale (…)
