Milioni su 11. januara 2015. marširali Francuskom izražavajući počast novinarima Šarli Ebdoa koje su četiri dana pre toga ubila braća Kuači. Šezdesetak šefova država i političkih lidera došlo je u Pariz da pokaže svoju solidarnost. Osam dana kasnije, jedna vest prekida ovo međunarodno zajedništvo: 800 000 muslimanki i muslimana iz celog Severnog Kavkaza se okupilo u čečenskom glavnom gradu Grozni da bi protestvovalo protiv karikature proroka koja se pojavila na naslovnici „preživelog“ Šarli Ebdoa od 14. januara. „Mi volimo proroka Muhameda“, natpis je koji se mogao pročitati na brojnim crvenim balonima u obliku srca koji su lebdeli iznad glava. „Nikada nećemo dopustiti da se vređa ime Muhameda“, upozorio je Ramzan Kadirov, lider Čečenske Republike i inicijator ovog događaja. Dve godine kasnije, uoči demonstracije protiv represije nad Rohindža manjinom u Burmi, rekao je: „Ako Moskva podržava demone koji danas čine zločine, onda se suprotstavljam poziciji Moskve“.
Izgredi koje si je čečenski lider dozvolio spram federalne vlasti dovode u pitanje stabilnost sklopljenog pakta između Moskve i Groznija sredinom 2000-tih. Prema ovom ugovoru, nove čečenske vlasti uživaju značajnu slobodu u upravljanju unutrašnjim poslovima; ali zauzvrat moraju biti potpuno lojalni Kremlju, posebno u vreme izbora. Na predsedničkim izborima marta 2018, Kadirov je predsedniku Putinu obezbedio pomalo poražavajući i sumnjiv rezultat: 91% (spram 99,8% iz 2012. godine). Ovo površno jedinstvo se objašnjava kontrolom naroda poznatog po svom dugom otporu integraciji u Rusko Carstvo sredinom XIX veka i po svojoj želji za nezavisnošću koju je pokazao nakon raspada SSSR-a.
Vanredno stanje kojem je čečensko stanovništvo podrvgnuto ima svoje korene u dva savremena rata koja su opustošila republiku. Ruski predsednik Boris Jeljcin pokrenuo je prvi rat (1994-1996) u ime „restauracije ustavnog poretka“, plašeći se da centralne sile koje su uništile Sovjetski Savez ne unište i Rusku Federaciju. Zapadne vlade su mlako osudile ovu odluku, misleći kako je bolje uključiti Rusiju u velike međunarodne organizacije i plašeći se povratka komunizma uoči izbora iz 1996. godine. Uprkos mirovnim sporazumima i izboru sekularnog i umerenog separatiste Aslana Mashadova spram radikalnog islamiste Šamila Basajeva, tadašnji premijer Vladimir Putin je pokrenuo drugi čečenski rat septembra 1999, u ime „antiterorističke borbe“ nakon napada koji su – bez dokaza – pripisani Čečeniji. Iako je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (Organization for Security and Co-operation in Europe, OSCE) osudila Rusiju zbog obnove neprijateljstva, Moskva je nakon napada od 11. septembra uspela da ubedi Zapad da je sukob u Čečeniji deo zajedničke borbe protiv međunarodnog terorizma. Dva čečenska rata su desetkovala stanovništvo (desetine hiljada je mrtvo, 250 000 izbeglo) i dvaput su izazvala uništenje grada Grozni, kao i velikog dela Republike.
Folklorni identitet
Odbijajući pregovore sa umerenim separatistima, Putin je ubrzao radikalizaciju dela boraca. Atentati su se umnožili, a u novije vreme i odlasci u redove džihadističkih grupa u Iraku i Siriji. Proglašavanje Kavkaskog Emirata iz 2007, koji se obavezao na vernost organizaciji Islamska država (ID) 2015, potvrdilo je neuspeh ičkerijanskog projekta – kratkotrajne nezavisne Čečenske republike Ičkerije (1991-1994, potom 1996-1999) koju je iznela prva generacija separatista – u korist saveza sa džihadizmom.
Godina 2009. je službeno označila kraj „antiterorističke operacije“, ali ne i kraj nasilja. Oružani sukob gerile i federalnih trupa je već nekoliko godina pretvoren u intra-čečenski sukob. „Čečenizacija“ je ime za moskovsku strategiju delegiranja prljavog posla represije specijalno kooptiranim lokalnim vlastima. Nekoliko meseci nakon ponovnog preuzimanja grada Grozni, februara 2000, Moskva je imenovala bivšeg muftiju Ahmeda Kadirova za šefa privremne vlade, a potom je podržala njegov izbor za predsednika republike 2003, nakon glasanja punog nepravilnosti. Njegov sin Ramzan je upravljao očevom ličnom gardom. Nakon ubistva njegovog oca maja 2004, Ramzin je preuzeo uzde Republike u svoje ruke i zvanično ga je nasledio 2007. Pogodniji za pridobijanje podrške stanovništva nego za održivu federalnu vojsku, pax kadyrovska nije potpisan radi rešenja sukoba. Mir se izlegao pod okovima koje nameće vlast zabrinuta da ućutka svaki disidentski glas. Hapšenje Ojuba Titieva 9. januara, aktiviste ruskog Udruženja za ljudska prava Memorial u Čečeniji, prema dobro izrežiranom scenariju sudskog slučaja – otkriće kanabisa u njegovom automobilu – samo je dodatak na već dugačkom spisku zastrašivanja, uznemiravanja, a ponekad i ubistava. Posebno se sećamo atentata iz 2009. na Nataliju Estemirovu, također članicu Memoriala, nakon atentata iz 2006. na novinarku Anu Politovskaju, koja je istraživala činove torture u Čečeniji. Memorial govori o „totalitarnoj državi unutar ruske države“.
Iako ograničena na teritoriju veličine tri francuska departmana, situacija u Čečeniji je proizvela štetne učinke po celu Rusiju. Tokom 2000-ih godina, neki vojni i policijski službenici su sprovodili tehnike racija ili opkoljavanja na čečenskom terenu u borbi protiv običnog kriminala. U kontekstu u kojem mediji stigmatiziraju Čečene i, prošireno, sve severno-kavkaske stanovnike, povratak (…)
