Dvadeset godina kasnije, Rat na Kosovu još uvek izaziva rasprave između velikih sila, pre svega između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država. Moskva redovno podseća na NATO-ovu intervenciju na proleće 1999. godine kako bi opravdala sopstvene — na primer u Gruziji ili na Krimu. U govoru pred Federalnom skupštinom 18.marta 2014. godine, Vladimir Putin je izneo sledeće: "Vlasti na Krimu se pozivaju na opštepoznati kosovski presedan, presedan koji su naše zapadne kolege same stvorile u situaciji veoma nalik trenutnoj, kada su se dogovorile da je unilateralno ocepljenje Kosova od Srbije — isto ono što Krim nastoji da uradi danas — bilo legitimno i nije zahtevalo bilo kakvu dozvolu centralnih vlasti države."
Barak Obama se usprotivio povlačenju ovakve paralele. Američki predsednik je opravdao NATO intervenciju koja se odigrala tek "nakon nasilja i sistematskog ubijanja kojima je stanovništvo Kosova bilo izloženo. Kosovo se otcepilo od Srbije na osnovu referenduma sprovedenog u skladu sa međunarodnim pravom i u okviru otvorene saradnje sa Ujedinjenim nacijama i državama u regionu" (Brisel, 26.mart 2014).
Ova rasprava mogla je da izazove beskrajnu pravničku debatu, budući da međunarodno pravo propisuje dva principa koji mogu biti protivrečni: državni integritet i pravo naroda na samoopredeljenje. Baš zbog toga deklaracije o nezavisnosti pojedinih delova određenih država (regiona, provincija) poput katalonske iz oktobra 2017. godine izazivaju ne samo pravosudne, već i političke okršaje: radi se o tome da nezavisnost prizna dovoljno značajan broj država, u kvalitativnom i kvantitativnom smislu, kako bi se promena statusa datog regiona ostvarila. Sa tim problemom se Kosovo još uvek suočava, jer ga nisu priznale sve članice Evropske unije.
Budući da je status države kamen temeljac međunarodnog poretka, susedne države i međunarodne institucije su uvek pomno pratile pokrete za autonomiju uzimajući u obzir njihov remetilački potencijal (diplomatske (…)
