Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

HITNOST POTREBE ZA PREISPITIVANJEM MULTILATERALIZMA

"Međunarodni poredak gaze oni koji ga čuvaju"

Kršenjem rezolucija Ujedinjenih nacija o Jerusalimu, Sjedinjene Američke Države otkrile su jedan od najvećih rizika trenutne globalne politike: popuštanje temelja međunarodnog prava, rođenog 1945.godine iz određene civilizacijske vizije. Iako je kraj Hladnog rata ponudio priliku za zajednički svetski sistem, zapadnjaci su iskoristili svoju prednost i dali loš primer.

Orkestar svetskih medija navikava stanovništvo planete na izvesnu viziju međunarodnog društva. Recimo da se ona može svesti na sve veći haos (mikrokonflikti, migracioni talasi, itd. ) okarakterisan slepim nasiljem (atentati, masakri nad civilima) u kom se na(d)meću cinične sile poput Rusije ili Turske, ali i Sjedinjenih Država Donalda Trampa. Ovaj haos, koji je danas izrazito očigledan, zapravo je ispod površine postojao još od početka 1990-tih godina. Pad Berlinskog zida je uveo ideju o potpuno novoj epohi "srećne mondijalizacije" pod zaštitničkom zastavom Sjedinjenih Američkih Država, kao što se moglo videti u Zalivskom ratu 1990-1991. Iako je ta intervencija sprovedena u okvirima definisanim od strane Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), 1990-te u retrospektivi predstavljaju američki pokušaj da se na autoritaran način stvore nova pravila. Rat na Kosovu je bio njihova laboratorija, a njegovi zagovornici su nastojali da ozvaniče pravo na mešanje u unutrašnja pitanja država. Ova vizija koju su privremeno omogućili povlačenje Rusije i suzdržanost Kine je doživela svoj vrhunac tokom intervencije u Libiji 2011. godine kada su se otkrile i njene opasne protivrečnosti.

Od 1945. godine međunarodni poredak su neprestano potresale krize i sukobi. Međutim, humanistički i socijalni principi velikih posleratnih konferencija ― Filadelfijske, o socijalnim pravima, i one u San Francisku, na kojoj je nastala OUN, o zabrani rata ― još uvek su njegovi zvanični osnovi. S druge strane, ideološka i ekonomska nestabilnost koja nam raste pred očima obuhvata ceo svet. Ako su finansijski krahovi 1998. I 2008. godine na određenim mestima i mogli da se predstave kao nesrećni slučajevi, izbor Donalda Trampa ukazuje na paradoksalnu ali simptomatičnu protivrečnost u samom epicentru slobodno-tržišne logike. S druge strane, utisak haosa ističe i iz prestrajanja snaga (uspon novih sila, dok postojeće nastoje da održe korak), kao i iz podmuklog procesa promene pravila same međunarodne igre koji je počeo 1990-tih godina, a danas ponovo postaje bitno pitanje.

Slobodna tumačenja

Od 1945. pa sve do 1990-tih godina, pravila igre su bila jasna, uklesana u kamenu Povelje Ujedinjenih nacija. Naravno, velike sile su ih redovno zaobilazile koristeći svoje ili pravo veta svojih saveznika kako bi vojno intervenisale u svojim interesnim zonama: Moskva u istočnoj Evropi, Vašington u centralnoj Americi, Pariz u Africi, Izrael u svom susedstvu. Pa ipak, ono što je ključno je da velike sile nisu otvoreno nastojale da promene postojeće ili da dopišu nove odredbe Povelje. One su se naročito trudile da održe postojeću sliku i da je otvoreno ne obesmišljavaju. Ne samo što je Povelja UN služila kao reper, ona je igrala ulogu međunarodnog ugovora. Njeni najžešći kritičari ― general de Gol za koga je ona bila "mašina" suprotstavljena francuskom neokolonijalizmu u Africi ili Ronald Regan koji je proklinjao antiameričku birokratiju — bili su glasni, ali se nisu drznuli da unište strukturu koja ― samim postojanjem prava veta ― potvrđuje status jedne velesile. To se odnosi i na zvanična pravila upotrebe vojne sile, koja su zaobilažena slobodnim tumačenjima, na primer govorom o "preventivnoj" legitimnoj odbrani, naspram same ideje o legitimnoj odbrani koja je nužno reaktivne prirode. Ni jedno telo OUN-a nije legitimisalo ovaj semantički manevar koji je Izrael iskoristio kako bi 1981. godine opravdao bombardovanje jedne iračke nuklearne elektrane.

Od 1990-tih godina se sve promenilo: svedočimo pokušajima da se izmene pravila međunarodne igre, naročito ona koja se odnose na ratno pravo. Sprovedena na inicijativu zapada, tokom mandata predsednika Bila Klintona (1993-2001), ova promena je jedan od uzroka trenutne duboke nestabilnosti u međunarodnim odnosima. Iako se do sada nije susretala sa naročito snažnim otporom, deluje kao da je svoj kraj doživela tokom intervencije u Libiji 2011. godine, budući da potonji konflikt u Siriji nije doveo ni do povratka na uređenje iz 1945. niti do uvođenja novog jasno definisanog poretka.

Pad Sovjetskog saveza je u prvom trenutku otvorio mogućnost konsenzualnog pristupa ratnom pravu, ukidajući ustaljene hladnoratovske prakse. Tako je Savet bezbednosti, u ime kolektivne bezbednosti, jednoglasno podržao vojnu intervenciju trideset i pet država protiv Bagdada (2.avgusta 1990 — 28.februara 1991). Povod je bio školski primer iz međunarodnog prava ― aneksacija jedne države od strane druge (u ovom slučaju Kuvajta od strane Iraka) ― što je bio najspektakularniji primer kršenja pravila najjasnije ustanovljenih još u vreme Društva naroda, koja su, takođe, služila kao osnova za Povelju OUN-a. Sa određenom dozom entuzijazma, istovremeno su proglašeni "novi svetski poredak", kao i nastanak istinske "međunarodne zajednice" u kojoj će pravo vladati nad silom, a dobro nad zlim.

NATO intervencija na Kosovu 1999. godine, simbol političkog univerzuma devedesetih godina, označila je slom ― iako tako ne deluje ― međunarodnih odnosa; slom koji još uvek nije razrešen. Ratna propaganda koju su prenosili mediji tokom bombardovanja Beograda ― bez ikakvog mandata Ujedinjenih nacija i u suprotnosti sa odredbama međunarodnog ratnog prava ― označila je nastanak ideološkog konsenzusa koji će podriti onaj izgrađen na ruševinama Drugog svetskog rata. Organizovani fijasko konferencije u Rambujeu, tokom koje je američka diplomatija, uz podršku Berlina, bukvalno izmanipulisala evropske predstavnike (na prvom mestu Pariz, istorijski saveznik Beograda), značila je svesni izbor vojne opcije onda kada su mirovni glasovi još mogli da se iskoriste za sprečavanje krvoprolića koje se nažalost desilo.

Od Kosova do Libije

Sastanak u Rambujeu je propao iz jednog jedinog razloga: predsednik Slobodan Milošević je prihvatio da u Srbiju bude poslata delegacija međunarodnih posmatrača Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) ili Evropske zajednice, ali je odbio da primi izaslanike NATO-a, u čiju nepristrasnost je verovatno s razlogom mogao da sumnja... Pod ovim izgovorom i bez mandata Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali uz podršku Francuske i Velike Britanije, Sjedinjene Američke Države su u martu 1999. godine otpočele veliku operaciju vazdušnog bombardovanja koja je okončana kapitulacijom Beograda manje od tri meseca kasnije. Ovo "oslanjanje na silu" u uslovima nepredviđenim Poveljom UN ponovilo se u američkoj agresiji na Irak 2003. godine, doduše taj put bez podrške zvaničnog Pariza.

NATO intervencija na Kosovu deluje još manje opravdano kada se zna da je dovela do kontra-etničkog čišćenja Srba sa Kosova, kao i to da je ― na opštijem nivou ― burni raspad Jugoslavije 1991. godine uz punu podršku "međunarodne zajedince" (pre svega Evropske unije) doveo do uspostavljanja mikrodržava na nacionalističkim ili mafijaškim osnovama, kao što je slučaj sa današnjim Kosovom. Iako je tokom druge decenije XXI veka Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju s punim pravom sudio srpskim vođama za kršenje osnovnih ljudskih prava, ratni zločini koje su počinile snage NATO-a ostaju nekažnjeni. Namerno bombardovanje civilnih meta, među kojima je bila i zgrada Radio-televizije Srbije, još uvek nije sankcionisano. Ovi dvostruki aršini imali su ozbiljne posledice po međunarodne odnose jer je cilj intervencije bio da, na osnovu lažnih podataka (među kojima je bila i izmišljena Miloševićeva operacija "Potkovica"), potvrdi potrebu za preispitivanjem nekih od osnovnih principa Povelje UN ― nepovredivosti granica i razbijanja jedne države članice OUN (SR Jugoslavije). Ruska diplomatija je s punim pravom ukazivala, svaki put kad bi joj se za to ukazala prilika, na zapadnjačko licemerje koje Moskvi zabranjuje da u (...)

Obim celog teksta : 3 827 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

An-Sesil Rober

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst