Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MADE IN EUROPE U USLOVIMA A LA BANGLADEŠ

Radiografija stanja tekstilne industrije u Srbiji

Uslovi u kojima žive i rade radnici rentani velikim modnim brendovima zarad jeftine proizvodnje, nisu – makar posle slučaja Rana Plaze – nepoznanica svetskoj javnosti. Međutim, nakon Rana Plaze paradigma o ceni mode koja se plaća ljudskim životima ostala je fiksirana za Azijske zemlje, dok se ispod radara nikad nije našla Istočna Evropa u kojoj su loši uslovi rada i niske plate skriveni etiketom „Made in Europe”

Potpisivanje Sporazuma o zaštiti od požara i bezbednosti zgrada u Bangladešu ignoriše činjenicu da je bila potrebna smrt više od 1200 radnica i radnika za šivaćim mašinama da bi se uopše govorilo o uslovima rada i bezbednosti radnog mesta, a stvara privid da se brendovi konačno ponašaju odgovorno duž celog lanca snabdevanja. U stvarnosti, pritisak tržišta diktira stalno snižavanje troškova proizvodnje, gde ulaganje u poboljšanje radnih uslova i povećanje zarada nisu isplativi. Pogoni će se otvarati, zahvaljujući velikoj mobilnosti tekstilne industrije i strategijama autsorsinga, tamo gde se proces proizvodnje može organizovati najjeftinije.

Iako delegiranje delova proizvodnje nije novo, ono što današnju modnu industriju čini paradigmatičnom je činjenica da postoje brendovi bez proizvodnih pogona u svom vlasništvu, pa je lanac proizvodnje organizovan kroz kompleksan sistem dobavljača i podugovaračkih odnosa u kome se žonglira odgovornošću kada se potegne pitanje kršenja radnih prava. Prvobitno izmeštanje proizvodnje u zemlje jeftine radne snage u Aziji značilo je i pad cene rada na globalnom nivou, a devastiran privredni sistem zemalja Istočne Evrope, praćen ogromnom nezaposlenošću učinio je ovo područje konkurentnim azijskim zemljama. Vlade zemalja u regionu prinuđene su da se takmiče u prilagođavanju zakonske regulative ne bi li obezbedile što povoljnije uslove za velike kompanije.

Poslovanje u Istočnoj Evropi olakšava i primena OTP-a (Outward Processing Trade), bescarinskog autsorsinga radno intenzivnih delova proizvodnje, koji omogućava da se gotov proizvod nazad u EU uvozi uz plaćanje poreza samo na vrednost dodate obrade. Pored toga, prisutan je i niz drugih pogodnosti, poput besplatne infrastrukture, oslobađanja uvoznih i izvoznih dažbina, poreskih olakšica, a u poslednje vreme aktuelno je i direktno finansiranje putem tzv. subvencija. Na ovaj način kompanije su u mogućnosti da šire mrežu kooperanata bez značajnijih troškova, pa pored pogona koji su u direktnom vlasništvu brendova češće su privremene i povremene porudžbine podugovaračima, sa veoma kratkim rokovima isporuke i gotovo neisplativim ugovorima za kooperante. Na taj način brend direktno diktira uslove rada, a monopolska pozicija na tržištu prisiljava male pogone da prihvataju loše ugovore uz dalje delegiranje delova proizvodnje niže pozicioniranim firmama u lancu. Fragmentacija procesa proizvodnje omogućava lakšu ekspoloataciju radnika, a ona je sve veća što se više krećemo od centrala brendova ka periferiji radnog procesa.

Poražavajuća slika radnih prava

U ovakvom kontekstu, brak između globalnih brendova koji se nalaze u potrazi za jeftinom proizvodnjom i prekarnom radnom snagom, sa jedne, i vlade Republike Srbije, sa druge strane, relativno lako je sklopljen. Srbija je, kao temeljno deindustrijalizovano društvo tokom ratova 1990-ih i tranzicije nakon 2000, jedna od zemalja koja svoje radnike rentira i a sebe reklamira kao zemlju jeftine radne snage. Politike Vlade Srbije gotovo isključivo su okrenute privlačenju tzv. direktnih stranih investicija nisko fiksiranom minimalnom zaradom, liberalizacijom radnog zakonodavstva, te visokom tolerancijom na kršenje zakona od strane poslodavaca. U slučaju kada to nije dovoljno, Vlada Srbije nudi direktnu novčanu injekciju kroz tzv. subvencije koje se kreću od dve do deset hiljada evra po otvorenom radnom mestu. Prostom matematikom, u pojedinim kompanijama radnik je plaćen od strane države, i to po nekoliko godina.

Srbija i Istočna Evropa, pored toga, imaju veliki broj prednosti u odnosu na Aziju od kojih je (pored obučene radne snage i razvijene infrastrukture) možda najznačajnija njihova geografska lokacija: transport robe iz Srbije do Zapadne Evrope traje nekoliko dana, dok transport iz Istočne Azije zna da potraje i nekoliko nedelja. Razlika nije mala ima li se u vidu potreba brendova za sve bržom a sve intenzivnijom proizvodnjom usled (...)

Obim celog teksta : 1 938 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Stefan Aleksić & Bojana Tamindžija

Prvi je antropolog i magistar političkih nauka, član redakcije portala Masina.rs i istrazivač Clean clothes Campaign (CCC). Druga je članica redakcije portala Masina.rs i istraživačica Clean clothes Campaign. CCC je krovna organizacija koja se bavi istraživanjem uslova rada u tekstilnoj industriji. Istraživanje u Srbiji rađeno je u periodu od novembra 2016. do oktobra 2017. u tri fabrike locirane u centtralnoj i južnoj Srbiji, a rezulttati su objavljeni uz podršku regionnalne kancelarije Rosa Luxenmburg Stiftung.

Podeli ovaj tekst