Potpisivanje Sporazuma o zaštiti od požara i bezbednosti zgrada u Bangladešu ignoriše činjenicu da je bila potrebna smrt više od 1200 radnica i radnika za šivaćim mašinama da bi se uopše govorilo o uslovima rada i bezbednosti radnog mesta, a stvara privid da se brendovi konačno ponašaju odgovorno duž celog lanca snabdevanja. U stvarnosti, pritisak tržišta diktira stalno snižavanje troškova proizvodnje, gde ulaganje u poboljšanje radnih uslova i povećanje zarada nisu isplativi. Pogoni će se otvarati, zahvaljujući velikoj mobilnosti tekstilne industrije i strategijama autsorsinga, tamo gde se proces proizvodnje može organizovati najjeftinije.
Iako delegiranje delova proizvodnje nije novo, ono što današnju modnu industriju čini paradigmatičnom je činjenica da postoje brendovi bez proizvodnih pogona u svom vlasništvu, pa je lanac proizvodnje organizovan kroz kompleksan sistem dobavljača i podugovaračkih odnosa u kome se žonglira odgovornošću kada se potegne pitanje kršenja radnih prava. Prvobitno izmeštanje proizvodnje u zemlje jeftine radne snage u Aziji značilo je i pad cene rada na globalnom nivou, a devastiran privredni sistem zemalja Istočne Evrope, praćen ogromnom nezaposlenošću učinio je ovo područje konkurentnim azijskim zemljama. Vlade zemalja u regionu prinuđene su da se takmiče u prilagođavanju zakonske regulative ne bi li obezbedile što povoljnije uslove za velike kompanije.
Poslovanje u Istočnoj Evropi olakšava i primena OTP-a (Outward Processing Trade), bescarinskog autsorsinga radno intenzivnih delova proizvodnje, koji omogućava da se gotov proizvod nazad u EU uvozi uz plaćanje poreza samo na vrednost dodate obrade. Pored toga, prisutan je i niz drugih pogodnosti, poput besplatne infrastrukture, oslobađanja uvoznih i izvoznih dažbina, poreskih olakšica, a u poslednje vreme aktuelno je i direktno finansiranje putem tzv. subvencija. Na ovaj način kompanije su u mogućnosti da šire mrežu kooperanata bez značajnijih troškova, pa pored pogona koji su u direktnom vlasništvu brendova češće su privremene i povremene porudžbine podugovaračima, sa veoma kratkim rokovima isporuke i gotovo neisplativim ugovorima za kooperante. Na taj način brend direktno diktira uslove rada, a monopolska pozicija na tržištu prisiljava male pogone da prihvataju loše ugovore uz dalje delegiranje delova proizvodnje niže pozicioniranim firmama u lancu. Fragmentacija procesa proizvodnje omogućava lakšu ekspoloataciju radnika, a ona je sve veća što se više krećemo od centrala brendova ka periferiji radnog procesa.
Poražavajuća slika radnih prava
U ovakvom kontekstu, brak između globalnih brendova koji se nalaze u potrazi za jeftinom proizvodnjom i prekarnom radnom snagom, sa jedne, i vlade Republike Srbije, sa druge strane, relativno lako je sklopljen. Srbija je, kao temeljno deindustrijalizovano društvo tokom ratova 1990-ih i tranzicije nakon 2000, jedna od zemalja koja svoje radnike rentira i a sebe reklamira kao zemlju jeftine radne snage. Politike Vlade Srbije gotovo isključivo su okrenute privlačenju tzv. direktnih stranih investicija nisko fiksiranom minimalnom zaradom, liberalizacijom radnog zakonodavstva, te visokom tolerancijom na kršenje zakona od strane poslodavaca. U slučaju kada to nije dovoljno, Vlada Srbije nudi direktnu novčanu injekciju kroz tzv. subvencije koje se kreću od dve do deset hiljada evra po otvorenom radnom mestu. Prostom matematikom, u pojedinim kompanijama radnik je plaćen od strane države, i to po nekoliko godina.
Srbija i Istočna Evropa, pored toga, imaju veliki broj prednosti u odnosu na Aziju od kojih je (pored obučene radne snage i razvijene infrastrukture) možda najznačajnija njihova geografska lokacija: transport robe iz Srbije do Zapadne Evrope traje nekoliko dana, dok transport iz Istočne Azije zna da potraje i nekoliko nedelja. Razlika nije mala ima li se u vidu potreba brendova za sve bržom a sve intenzivnijom proizvodnjom usled (…)
